Marks između Srbije i Nemačke

Imajući u vidu da je jedan veliki mislilac potekao upravo iz te zemlje,nalazim dobru osnovu za svoje izlagnje. Reč je, naravno, o „zaraznom" Marksu. Pitanje koje se nameće, a koje ću ja tako „tendencizno“ koristiti da bih rekao ono što mislim, jeste: „Da li je na pomolu ostvarenje komunističkih ideja (bez internacionalizma i još po nekih stvari), ili bar jednog njihovog aspekta kao suprotnosti „trenutnom stanju stvari“, o kojima je ovaj uticajan mislilac pisao, a na našim prostorima, barem na prvi pogled, bio vrlo ozbiljno shvaćen i prihvaćen.

Bivša Jugoslavija, ponekad vulgarno, mada ne sasvim bez osnova, nazivana „Titoistička", dobrim je delom bila na putu da ostvari ono što će se, po mom mišljenju, u Nemačkoj desiti. Postati velesila. Posledice će, kao i uvek, bar kada je Nemačka u pitanju, biti vrlo ozbiljne.

Upravo je to ono što predstavlja nemačku pobudu i političku konstantu, mada se ona nekad više, a nekad manje vešto krije.

Komunizam, tj. Marksovo učenje, našlo je pogodno tle u zemljama bivšeg istočnog bloka i samim tim predstavlja jednu političku vizuru, kao socijalna pobuda širokih narodnih masa, obespravljenih i osiromašenih.

Daleko od toga da je nemački narod obespravljen, a kamoli osiromašen. On želi „sebe“, mada iz poznatih istorijskih i geopolitičkih razloga sebe u tom punom i pravom smislu još uvek ne može, tj. ne sme da „ima“. U tom smislu, on jeste sputan. Više ne prepoznaje svrhu svojih ulaganja u Evropsku uniju, pre svega kao finansijski nosilac te ideje evropske „jedinstvenosti“.

Kako se jedan Nemac oseća u ovoj priči ja ne mogu da dočaram jer nisam Nemac, što dalje znači da ni teritorijalno, ni kulturološki i ko zna na koje sve načine nisam pripadnik tog naroda, ali sam svestan da svaki narod ili nacija ima svojih tako izrazitih osobenosti. Recimo samo to da se ta ograničenost ogleda baš u tome što izvestan narod ili nacija sebe posmatra velikim delom baš na taj način – sputano, tj. zavisno (mada vlast nad sobom i drugima lepo zvuči). Kulturološki, teritorijalno, verski, ideološki, monetarno – privredno i tako dalje.

Iako je on lično bio kritički nastrojen prema „Nemstvu“, Marksovo učenje je pisano u duhu i iz duha jednog prosperitetnog naroda kao što je to nemački i u jednom takvom okruženju je i trebalo da bude ostvareno. Industrijski razvijenom, intelektualno konstituisanom; umetnički definisanom.

Na ovom mestu mi je vrlo važno da napomenem da kada izgovaram reč „prosperitetni narod“ imam u vidu težnju istog tog naroda da opstane na način kako to taj narod razume.

Marks nije slagao. Ono što je izneo u svom „Kapitalu“ jesu činjenice koje neumitno otrežnjuju. Čovek želi da ovlada prirodom. Nakon opčinjenosti njome želi istoimenom i da vlada. Po Marksu, to vodi u komunizam. Zastanimo na poslednjoj rečenici na tren. Rekao bih da taj stav nije nužan i da ne treba tako da bude shvaćen, a kamoli prihvaćen. To je suština moje priče.

Ne treba svaki stav, bio makar taj i velikog mislioca kao što je Marks, uzeti kao „Božje slovo“. Nemci to nekako prirodno razumeju.

„I dobro, šta sada sa tim?“ Ponudiću odgovor, a i pitanje: Zašto kapitalizam ili liberalizam kao danas najčešće pominjano uređenje moraju biti i jedini?  Ne moraju, Nemci su to shvatili.

Ne vučem „vodu“ na svoju, pomalo levičarsku priču – „vodenicu“,  i ne zagovaram marksističke stavove, već samo upozoravam i sugerišem da opredeljenja jedne nacije ili „naroda“ ne bi trebalo da budu opterećena ideologijom. Naprotiv, kao i mnogo puta do sada pokazuje se da opstaju nacije koje su spremene da prihvate ono što je poželjno u cilju opstanka, a što se tako spontano ogleda u vitalnosti jednog naroda kao što je nemački.

U tom smislu bih pomenuo nekoliko primera.

U Rusiji i dan-danas postoje spomenici, i ne samo što postoje, nego se o njima vodi računa, nezavisno od državnog uređenja, a reč je o spomenicima koji veličaju stav jednog naroda prema slobodi i pomenutom prosperitetu – Lenjinov mauzolej, svi drugi spomenici antifašističke borbe, jedni pored drugih, tik do svih monumentalnih zdanja carske Rusije. Spomenici koji veličaju odlučnost jednog naroda u nastojanju da svojom sudbinom samostalno odlučuje.

Amerika i dalje „govori“ o demokratiji kao o osnovi njihovog postojanja, dok se Engleska i dalje kune u svoj konzervativizam, odnosno Francuska u svoju Republiku i svoj humanizam.

Osvrnuću se kratko još samo na Srbiju. Čini mi se da se uporno ostrašćeno ugledamo, idući iz krajnosti u krajnost,  na „velike“ zemlje, i to baš u pogrešnim stvarima, iako smo vrlo „zanemarljivi“ na mapi geopolitičkih i strateških interesa. Trebalo bi da izvlačimo pouke. Ne odbacujmo ono što čini deo naše istorije. Ona je odraz našeg bića. Od sebe ne možemo i ne treba da bežimo. A i ne možemo, sve i da hoćemo.

Ozbiljne države svoju prošlost ne unižavaju, već od nje uče i prema tom nauku se i vladaju. Možda menjaju ideologije i državna uređenja, ali  sopstvenu istoriju ne odbacuju. Prihvataju je takva kakva jeste iz jednog vrlo jednostavnog razloga – ona je oduvek za njih bila odraz velikog duhovnog jedinstva i državotvornih nastojanja.

Istu smo školu sa „Alemanjom“ učili čitajući Marksa. Na popravnom smo ispitu bar dva puta  zajedno bili. Oni su položili, a mi pali.

[1] http://www.rtv.rs/sr_ci/evropa/nemci-vise-ne-veruju-u-kapitalizam_207053.html