Коментар дана | |||
Либерално линчовање Милице или мизогинија из „круга двојке“ |
петак, 16. децембар 2022. | |
Причамо о човеку из Шилерове. Тако је, погодили сте. Мисао либералног „натчовека“ супержутог (или, пак, супербелог), Чедомира Јовановића, за кога правила не важе као за обичан свет, гласи: „А зашто ти ниси на барикадама, него се сат времена овде шминкаш у студију?“ И та мизогина "мудролија" упућена је, у сред емисије, једној дами, која је, при томе, у благословеном стању, која се случајно зове Милица Ђурђевић Стаменковски, а могла је да буде било чија сестра, ћерка, нећака, комшиница, унука… У истој емисији, Милици су упућене речи од стране Чедомира Јовановића, попут: „Нацошу“, при чему је реакција либералне јавности очекивано изостала.
И ту није крај! Објављују се даље коментари мржње у виду текстова који афектирају (попут: https://nova.rs/.../nacoskinjo-sto-ne-ides-na-barikade.../), а јавности се шаље порука да то тако може! Да се подсетимо значаја дефиниционизма и шта је, у ствари, овде посреди. Мизогинија или женомржња (од μῖσος (misos / мржња) и γυνή (gynē / жена), јесте нетрпељивост према особома женског пола, која се најчешће испољава у виду предрасуда, односно сексизма усмереног према женама, тј, против њих. Нису изостале ни реакције, па тако Ђорђе Вукадиновић пише на Твитеру: „ Хоће ли се новинар извинити, или ће се барем редакција медија у којем ради оградити од ружних и мизогиних коментара на рачун Милице Ђурђевић? И хоће ли либерална и "родно сензитивна" твитерска јавност то масовно осудити, бар упола као Милоша Ј. Е, то су ти двоструки стандарди.“ Тај твит Ђорђа Вукадиновића (https://twitter.com/djordje.../status/1603416091702730753...) више је вапај здравог разума у либерално анестезираној пустињи двоструких аршина, где је сваки напад на једину жену-лидера једне парламентарне опције дозвољен, па и пожељан. Живимо у добу спинова, лажне политичке коректности, у времену „постистине“, у времену када поштовање за принцип калокагатије више не постоји у сфери медија, али ни у сфери културе, а камоли политике.
Калокагатија је принцип да оно што је лепо, треба да носи и оно што је добро и оно што је истинито, а у случају Јовановићевих коментара против козметике, остајем у дилеми зашто је љут - да ли зато што је свестан своје моралне укаљаности или зато што мрзи лепе жене, генерално, а Српкиње јесу најлепше, па му и то квари аутошовинистички дискурс. Или, пак, зато што једноставно не воли ни истину, ни лепоту, ни доброту, јер су све то за њега „шпанска села“ и потпуно непознати појмови, јер је у његовом свету халуцинација свако суочавање са реалношћу болно. Зато је једва издржао да остане до краја емисије на К1.
За крај, у стилу наших књижевних реалиста, употребићу делимично домаће пиротске дијалектизме и рећи ћу уредницима који објављују женомрзачке бљувотине: АКО НЕ УМЕМО ЉУДСКИ, ЛЕПО ЛИ ЈЕ ДА СУ ЈЕДНИ недодирљиви НАТЧОВЕЦИ, А ДРУГИ да смо ПОТЧОВЕЦИ, илити, џакови за ударање? Или мислите да све може, и да ћемо трпети и ћутати док нам „правилно либерално линчујете“ Милицу, како је у једном обрисаном коментару на друштвеним мрежама неко лепо приметио. Коначно, нека уважени читаоци овог текста замисле како би удружења новинара и поједине невладине организације реаговали, да се на месту Милице Ђурђевић нашла било која друга представница опозиције. Бојим се да на то питање сви знамо одговор. |