Ko to beše Ranko Panić

Izbacivanje lopatom belog praha iz Crne reke posle histerije NVO i medijske kampanje je dobilo i zakonsku crtu ekspresnim podnošenjem policijske krivične prijave protiv izvođača dvoručnog bekhenda lopatom po zadnjici jednog narkomana.

O podnošenju krivične prijave lično nas je obavestio ministar unutrašnjih dela Ivica Dačić. Zadivljuje brzina kojom je ovaj organ Vlade delovao protiv narečenih srpskih narkomanskih egzorcista. Uzgred budi rečeno, narkomani su poslati u Crnu reku, jer niko drugi u Srbiji nije mogao da ih oslobodi njihove naopake navike. To nisu mogli lekari. To nisu mogli mediji. To nisu mogle NVO. To nisu mogle specijalizovane ustanove pod državnim patronatom. To nisu mogli policija, sudovi, zatvori. Nisu mogli ni roditelji.

A ova dvojica to mogu. Imaju rezultate. I zato su opasni. Roditelji ih podržavaju. Većina medija, NVO i ministar unutrašnjih poslova znaju bolje od roditelja šta je potrebno njihovoj deci da se izleče, ali, kao što je rečeno, nekako nikako to ne uspevaju da urade. Navodno, treba lepo pričati sa narkomanima. Ako to ne pomogne, nežno ih uhapsiti i bez prinude iznuditi priznanje od koga su nabavljali drogu i koga su sve uvukli u svoj pakleni krug. Zatim ih plemenito osuditi i brižno poslati u zatvor gde će se opet drogirati. Kada tako rehabilitovani izađu iz vaspitno popravne ustanove, opet Jovo nanovo.

Bilo bi lepo da nas država obavesti koliko je narkomana posle boravka u ovim ustanovama izlečeno. Bilo bi lepo da nas ta ista država obavesti koliko narkomana je tokom boravaka o državnom trošku u apartmanima dva puta jedan metar na kojima su prozori zbog čudne ćudi arhitekte opremljeni rešetkama, bilo lečeno pendrekom, rukama, nogama i ostalim priručnim vaspitnim sredstvima. Bilo bi lepo zatim broj izlečenih koje je država izlečila putem svojih organa i metoda uporediti sa brojem izlečenih u Crnoj reci. Postoji li takva evidencija? Slutim da ako postoji neće nikada biti objavljena.

Iako se o tome ne govori mnogo i javno, opšte je poznato da se batine u istrazi i danas često koriste, baš kao i batine u zatvoru, bilo među zatvorenicima, ili kao nastavak „vaspitne politike“ koja nije uspela drugim pedagoškim sredstvima da ostvari cilj. Počinioci se ne kažnjavaju. Iza njih stoji država. Dvojica sveštenika iz Crne reke će biti kažnjeni. Iza njih stoje samo roditelji čija su deca izlečena. Država ne.

Batina ima dva kraja. Onaj kraj koji drži vlast je tanji, ali mnogo jače udara. Onaj koji drže uspešni je deblji i lomi se o njihovu glavu. Za batinanje je potreban državni blagoslov, a ne roditeljski, crkveni ili božiji. Ovi u Crnoj reci to nisu shvatili, kao što nisu shvatili da je samo državna batina iz raja izašla, a ne njihova lopata. Udarnicima režima u uniformama alat je pendrek i za to poseduju državnu licencu. Ovi sa lopatom je nemaju.

Ali upoređenja radi prisetimo se još jedne efikasnosti ministarstva i ministra unutrašnjih dela.

Pre nekoliko meseci, nakon brutalne policijske torture, preminuo je Ranko Panić. Zaista je čudno da u demokratskom i transparentnom društvu kao što je naše, ministarstvo unutrašnjih dela i ministar unutrašnjih dela efikasnost koju su ispoljili prilikom podnošenja krivičnih prijava za nekoliko udaraca lopatom po narkomanskoj zadnjici, tu zadivljujuću efikasnost nisu ispoljili kada su pripadnici tog istog ministarstva na smrt pretukli ovog čoveka. A i jedno i drugo je dokumentovano snimkom.

Prvo se čekala obdukcija, pa istraga, pa se tragalo za snimcima događaja, pa se sve vremenski razvlačilo do maksimuma, pa su izvršioci i to samo zbog pritiska javnosti jedva suspendovani. To ih je baš nasekiralo. Koliko je trajala suspenzija, ko su, koliko ih je bilo, da li su se posle suspenzije vratili na posao toj istoj javnosti nije poznato, za razliku ovih iz Crne reke koji su već u medijima i osuđeni. Ali za utehu, svima nam je poznato da počinioci ovog ubistva neće odgovarati. Treba ih sačuvati za neke buduće demonstracije.

Zašto je za brižne NVO, medije pod državnom kontrolom, ministra unutrašnjih dela i tužilaštvo prašenje zadnjice jednog narkomana mnogo važnije od ubistva nevinog čoveka je pitanje na koje će svako od nas lako dati odgovor.

Od pomenutih ga sigurno nećemo dobiti.