Građanin u raljama državnih službenika

Neoliberalna dogma razrađuje mit o zloj državi naspram svojih heroja – dobrih preduzetnika koji rade za dobrobit građana. Kako država i njene institucije ne poseduju moralna svojstva, u logičkoj analizi mita preostaju nam  državni službenici kao izvor zla od koga stradaju građani.

Teorija tvrdi da se državni službenici ponašaju tržišno kada teže da maksimiziraju svoje prihode. Ograničenost budžetskih sredstava usmerava ih ka novcu koji poseduju građani i preduzetnici. Kako preduzetnik jednokratno uvek može da ponudi veći novčani iznos od građanina, jasno je da tržišno orijentisani službenik radi na štetu građanina, a za dobit preduzetnika.

Svoje davanje bogati kao i manje bogati preduzetnik naziva reketom, ali ne treba im verovati. Za njih su to samo troškovi poslovanja, još uvek daleko manji od dobiti. Iako građaninu preostaje samo dobrobit, ipak mu se čini da je ovde reč o korupciji.

Dahije na Starom gradu

Istočnjačke despotije dobro poznaju fenomen odmetnutih delova vlasti protiv kojih centralna vlast ponekad mora da upotrebi silu, koristeći čak i raju kao saveznike. U demokratski uređenim društvima protestantske civilizacije sve se svodi na sistem detaljno razrađenih pravila biznisa čije sprovođenje nadzire represivni aparat države koja se smatra dobrom ukoliko je u tome uspešna.

U ideologizovanom načinu gledanja na uređenje društva političkim partijama se pripisuju svojstva koja demokratske partije čini boljim od drugih. Međutim zli državni službenici ne podležu ovoj vrsti indoktrinacije, već najboljom smatraju onu partiju koja im kroz obavljanje vlasti dozvoljava da se tržišno ponašaju.

Ako dovitljivi preduzetnik želi da oslobodi jednu lokaciju za gradnju od građana koji na njoj stanuju, angažovaće čistače – specijaliste za rad sa državnim službenicima koji će zaboravnom građaninu odjednom ispostaviti desetogodišnje račune za struju, infostan ili „toplu vodu“, a ako to ne pomogne onda će dobiti nalog za rušenje stana, bez obzira na to da li ga je gradio sa dozvolom države ili bez nje, i da li je zatražio legalizaciju ili ne. Maštovitiji preduzetnik može sa nemaštovitim građaninom sklopiti ugovor o gradnji „ključ u ruke“ koji će biti naplaćen u celini, iako je krov 15 centimetara viši od dozvoljenog, pa čitav objekat zbog toga u fazi grubih radova, izneneda, po nalazu zlog službenika, mora da bude srušen.

Upravni lavirint

Ako neupućeni čitalac misli da je ovo kraj sage o građaninu koji uživa u čarima demokratskog društva, ljuto se vara. Sledi procesuiranje kroz lavirint upravnog postupka. Ovde vas čeka kafkijanska atmosfera optužbi u vidu rešenja u kojima vas optužuju tako da ne znate u čemu se optužba sastoji, pa samim tim ne možete ni da se branite. Pri tome vas u poslednjoj rečenici svakog čarobnog pisamceta, koje uopšte ne morate ni primiti, upozoravaju da vaša žalba neće sprečiti minotaura da vas na kraju postupka pronađe, i s punim pravom pojede.

Kako izlazak iz lavirinta znaju samo najveći pravni znalci, a takvih ima veoma malo, sudbina vam je zapečaćena. Ovde zlom državnom službeniku koji izdaje svoja skupocena rešenja i zaključke pripomažu nestručni, a inače dobri, državni službenici. Oni su svesni da im je plata mala, ali ne znaju šta potpisuju, iako redovno podižu svoju državnu platu, i još manje znaju kolika je tržišna cena toga što su potpisali ili onoga što su zaturili. Međutim, uloga nekompetentnih a „poštenih“ službenika u lavirintu je nezamenjiva, jer je njihov zadatak da građanina stalno upućuju u pogrešan hodnik, na čijem kraju naravno leži izgladneli minotaur.

Zli službenik se za to vreme samo smeška, trlja ruke, brižljivo planira svoje investicije, tapše svoje potčinjene po ramenu, ponekad trenira strogoću, podmazuje posrednike, drži se zakona i mirno spava. Ponekad možda sanja svoje žrtve – siromašne i neinformisane građane.

Za asimetriju je lek simetrija plus jedan

Teoretičari korupcije tvrde da je njen uzrok „asimetrija informacija“. Građanin manje zna od državnog službenika, dobri državni službenik manje zna od zlog državnog službenika, zli državni službenik manje zna od dobrog preduzetnika. Zla država o svemu ne zna ništa.

Prosečan građanin najčešće ne može da se odbrani od kreativnog preduzetnika. Prva greška u koju upada je iskušenje da i on podmiti zlog službenika ne bi li ga nekako umilostivio. Ali ovde su pred njim tri prepreke: ne zna ko je zao a ko dobar službenik, jer svi izgledaju isto, ima manje para od preduzetnika, i ne poznaje posrednike koji će ga odvesti do srca zlog službenika.

Ovde je, kaže teorija, jedini lek distribucija informacija o zlu koje ga je zadesilo što većem broju državnih službenika i funkcionera, plus jedan odličan pravnik, znalac lavirinta upravnog postupka koga teorije ne spominje. Tajnost je oruđe zla, tako da će građanina koji ćuti, paralisan strahom, minotaur svakako progutati.

Druga moguća greška je oslanjanje na, inače hvaljeno, političko opredeljenje. Ovde, međutim, vredi jedino zdrav razum i instinkt samoodržanja, jer vam može pomoći drugi državni službenik, iste ili neke druge državne institucije, pa čak i državni funkcioner partije koju inače ne volite. Zašto? Zato što su to dobri ljudi, a to nema veze ni sa tržištem, ni sa demokratijom. Ako vam je baš stalo do demokratije, možete im se zahvaliti i na izborima.