Dostojni i nedostojni

Poslednja dva dana obeležila su tri događaja: objavljivanje spiska sudija izabranih na sudijske funkcije, otvaranje granica takozvanog „šengenskog prostora“ za građane Srbije i podnošenje zahteva za kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji.

Sva tri događaja su nesumnjivo značajni za građane Srbije, ali izbor sudija mi se nekako čini važniji od drugih, jer u inostranstvo smo i dosad mogli ići ako smo imali novca, ali kada čovek dospe na sud, neretko mu se život menja iz korena, a za to nisu ključni zakoni, već ljudi koji bi trebali da ih sprovode „ni po babu ni po stričevima“.

Niko nije očekivao da će u najnovijoj reformi pravosuđa svi biti zadovoljni ali količina primedbi uglavnom veoma smislenih, i od ljudi sa nespornim ugledom u pravnoj struci bi trebala da zabrinu članove Visokog saveta sudstva, naravno ako ih je uopšte briga za struku i ugled koji bi trebao da daje licencu nekom da sudi i presuđuje.

Najveće iznenađenje u javnosti je izazvala vest da je jedan od sudija koji nisu izabrani i aktuelna predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević. Ne poznajem sudiju Boljević ništa bolje od bilo kog građanina Srbije koji gleda televiziju, ali ovo što se desilo, liči mi na neki lični obračun. Pogotovo kad čovek pročita izjave koje su predsednica VSS i Kasacionog suda Nata Mesarović i sudija Boljević dale Presu.

Naime, sudija Mesarović je na pitanje saradnika Presa kako je moguđe da gospođa Boljević nije izabrana odgovorila: „Zna ona zašto nije... (parafraza)“, a sudija Boljević čuvši razlog odgovara da je od sudije Mesarović „toliko stručnija da bi je mogla pojesti...“. Ono što mene zanima, svodi se na jedno pitanje: Da li su ljudi koji komuniciraju na ovom nivou dostojni da sude bilo kome?

Slažem se da su u pitanju živi ljudi koji imaju svoje uspone i padove, koji znaju biti isprovocirani, koji odjednom ostaju bez posla voljom nekog moćnika, ali imaju li sudije pravo da se ponašaju kao primadone, budući da imaju moć da dele pravdu i odlučuju o ljudskim sudbinama.

Izbor ili neizbor nekog sudije se ne može objasniti rečima: „zna ona“! To je bahatost i bezobrazluk i zahteva reakciju, ako ne onih koji su Natu Mesarović munjevito lansirali u pravosudne visine (i ne samo nju, nego i sina koga je izabrala u Viši sud u Beogradu), a ono sigurno one javnosti koja se ne plaši da će od razmišljanja dobiti frakturu mozga. Jer, ako je neki sudija proglašen nedostojnim automatski su sumnjive i sve presude koje je taj sudija doneo!

Kako može neko ko je nedostojan donositi pravedne i poštene presude? Ne može se biti malo nedostojan. Ili imaš integritet ili ga nemaš. Ako je država htela da pristupi punoj reformi sudstva, onda je morala da preispita sve presude nedostojnih sudija, objavi zbog čega su nedostojni i protiv takvih pokrenuti postupak, pred sudom časti ili redovnim sudom svejedno.

Kada neka piljarica na pijaci zakida na kantaru, sasvim je u redu upozoriti poznanike da ne pazare kod nje, a kada naletimo na nedostojnog sudiju, u njegovo poštenje ne treba da sumnjamo, jer je valjda bio dostojan sve dok ga VSS nije obeležio. Do tada, sumnjičenje nekog takvog izazvalo bi reakciju tužilaštva (videti izricanje prvostepene presude Urošu Mišiću). Tada se digla kuka i motika da štiti čast sudije koga su prijatelji okrivljenog osumnjičili da je sklon korupciji i tako mu uvredili čast i narušili ugled koji je neophodan za obavljanje sudijskih radnih zadataka.

S druge strane, sudija Boljević je dužna da javnosti objasni na osnovu čega je predsednicu najviše sudske instance u zemlji, koja će dovršavati najkompleksnije sudske postupke, optužila za nestručnost. Naročito zbog toga što je sudija Mesarović Nata presudila u „procesu veka“, procesu koji je nastavila, pošto je prethodni sudija odustao iz nedovoljno obrazloženih razloga. Procesu koji je dovršila rečima: „Dobili smo presudu...“, što je izazvalo pitanja tipa: “Od koga smo je dobili?“

Dakle, eventualna nestručnost sudije Mesarović ili nedostojnost sudije Boljević nije njihova privatna stvar, i javnost ima pravo da o tome bude obaveštena.