Đilasov "zločin" u naše ime

Uzrok Đilasove letnje nevolje je, naravno, manifestacija koju organizatori pompezno nazivaju "Povorkom ponosa" – šetnja centrom srpske prestonice u kojoj će se 20. septembra naći homoseksualci, transseksualci i ostali kojima suprotni pol nije seksualno privlačan. Biće to prvo masovno okupljanje "seksualnih manjina" posle 2001. godine i tadašnje parade koja je završena fizičkim napadom navijača Crvene zvezde i Partizana na učesnike šetnje.

Gradonačelnik Đilas plaši se da će i ovog puta "Povorka ponosa" inicirati nerede na ulicama Beograda. Zato je nedavno apelovao na one koji se protive "Povorci ponosa" da se tog dana ipak uzdrže od nasilja. Ali, probao je da u taj apel, na "mala vrata", ubaci i lični stav, pa je izazvao neskriveni bes "seksualnih manjina" sledećom izjavom:

- Mislim da je svačije seksualno opredeljenje privatna stvar i da treba da ostane u okviru četiri zida.

Đilasa su, zbog ovih reči, mnogi borci za prava "seksualnih manjina" optužili za diskriminaciju. Posebno oštar bio je Boban Stojanović, gej aktivista koji je gradonačelnika okrivio da je izdao upravo njega koji mu je – Đilasu – podario svoj glas onda kad mu je bio najpotrebniji, kao i "Hrvat u emigraciji" Boris Dežulović koji je gradonačelnika Beograda nazvao licemerom, jer on sam – Đilas – nije zadržao svoju seksualnost u okviru četiri zida, kako preporučuje "ponosnim šetačima", već je u ranijim intervjuima otvoreno pričao o tome kakve žene voli i zašto.

U principu, oni koji napadaju Đilasa rade to argumentovano. Njegova zamisao da seksualna opredeljenja svi zadržavamo u četiri zida, u svojim stanovima, zaista može da uvredi "seksualne manjine". Opredeljenja – seksualna, politička, religiozna, profesionalna ili kakva god druga – nisu samo stvar za kućnu upotrebu. Možda je i Slobodan Milošević želeo da ljudi svoja politička opredeljenja zadrže u četiri zida, ali uglavnom ga nismo slušali, pa smo po istim tim ulicama Beograda, kojima će 20. septembra marširati "seksualne manjine", svojevremeno demonstrirali mi koji smo tada bili "politička manjina". Ako homoseksualizam, transseksualizam i slične pojave doživljavate kao legitimna seksualna opredeljenja, onda morate da poštujete i njihovo javno ispoljavanje.

Ali, problem je što je navedenom izjavom Dragan Đilas mnogo više uvredio nas koji smo "seksualna većina". Nas heteroseksualce. Nas koji smo ubedljivo najbrojnija grupacija u stanovništvu grada čiji je on gradonačelnik. Nas koji, još uvek, smatramo da su homoseksualizam i transseksualizam nastranosti, a ne "opredeljenja". Nas koji ne tražimo da te nastranosti budu proganjane i omalovažavane, već da nas niko ne proganja i omalovažava zbog toga što ih smatramo nastranostima.

"Seksualne manjine" ubeđene su da se Đilas slaže sa nama. Kada napadaju njega, napadaju i nas. Ali, mi koji smo "seksualna većina" ne znamo da li je gradonačelnik naš istomišljenik. Možemo da nagađamo, ali ne možemo da budemo sigurni, jer on ni jednom jedinom rečju nije izričito potvrdio da zastupa stavove većinskog beogradskog stanovništva – seksualnih tradicionalista, za koje je heteroseksualizam najprirodniji oblik ljudske potrebe za fizičkom intimom. Ne jedini, već najprirodniji.

Đilas bi voleo da se ceo ovaj slučaj posmatra kao idelan dokaz da političar obavezno nadrlja kada iskreno saopšti svoj stav po nekom osetljivom pitanju. Čak je u jednoj od kasniji replika i naglasio kako je, eto, bio svestan da će izgubiti političke poene, ali da nije mogao da bude neiskren. Ovo, međutim, nije bilo iskreno istupanje iskrenog političara. Ovo je situacija koja neodoljivo podseća na devedesete: tada su napadali Miloševića kao srpskog nacionalistu, iako on nikada nije zastupao srpske nacionaliste, a, osim na samom početku karijere, nije imao ni njihovu naklonost.

"Seksualne manjine" ovih dana optužuju gradonačelnika Đilasa da o "seksualnim manjinama" misli isto što i prosečan Beograđanin. Ne huligan, ne homofob, već običan, tipičan stanovnik srpske prestonice, koji nikada nije naudio nekom homoseksualcu, niti bi to uradio, ali bi ipak voleo da mu ćerka u kuću dovede dečka, a sin devojku – ne obrnuto. Ako su "seksualne manjine" u pravu, onda Dragan Đilas duguje veliko izvinjenje prosečnom Beograđaninu. Možda taj prosečan Beograđanin nije glasao za Dragana Đilasa, ali je svakako zaslužio gradonačelnika koji neće da se stidi kada se slaže sa njim.