Čekanje se ponekad i isplati - građani se ne mogu kažnjavati na osnovu uredbi koje više ne važe

Ne tako mali broj građana je prekršio tzv. policijski čas za vreme vanrednog stanja proglašenog zbog pandemije korona virusa. Razlozi su bili mnogobrojni. Jedni su to činili iz razloga što uopšte nisu znali kada je vreme policijskog časa. Ponekad je to bilo opravdano jer su se propisi svakodnevno menjali, dopunjavali i važili od dana objavljivanja u Službenom glasniku. Drugi su to činili iz razloga što su državni zvaničnici davali različita saopštenja putem medija o tome da se pod određenim uslovima ne krši policijski čas (na primer: „poljoprivrednici koji su na traktorima“). Svakako da je bilo i onih koji su neopravdano kršili policijski čas.

Naime, za vreme vanrednog stanja prekršajni postupci su bili hitni pa je bilo otežano okrivljenim licima da ukažu da su donosioci propisa o policijskom času „pogrešili“. Da ukažu da je propis o policijskom času neustavan, da se retroaktivno na njih primenjuje, da su se nalazili u zabludi, itd. Od kada je vanredno stanje ukinuto, postoji mogućnost da se ukaže da nije svako kršenje policijskog časa bilo za kažnjavanje od strane sudije za prekršaje. Može da se ukaže da građani nisu mogli da se kazne na osnovu Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije, jer je policijski čas mogao da se propiše samo uredbom Vlade uz supotpis predsednika Republike, što je kasnije i učinjeno (Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja, 9. aprila). Lakše iz razloga jer je reč o naredbi koja je prestala da važi, koju upravo zato što je naredba nije mogla da potvrdi Narodna skupština. Sa druge strane, uredba kojom je kasnije propisan policijski čas je potvrđena od strane Narodne skupštine, ali je prestala da važi.

Za očekivati je da nisu svi prekršajni postupci mogli da se okončaju za vreme vanrednog stanja, posebno ako se uzme u obzira da rokovi za žalbu nisu tekli. Sada se postavlja pitanje – da li se građani Srbije mogu prekršajno kažnjavati na osnovu propisa koji više ne važe (kako naredbe tako i uredbe)? Naime, pravilo je da se na učinioca prekršaja primenjuje onaj propis koji je važio u vreme kada je prekršaj učinjen. Izuzetno, ako je propis promenjen, na učinioca se primenjuje onaj koji je za njega najpovoljniji. Jasno je da su propisi o policijskom času nepovoljniji po učinioca, osim toga oni su prestali da važe. Za razliku od Krivičnog zakonika koji uređuje važenje vremenski određenih zakona, Zakon o prekršajima o tome ništa ne propisuje. U ovom slučaju ne može se analogno primenjivati Krivični zakonik, niti se propisi mogu tumačiti na štetu građana.

Treba prihvatiti da se okrivljena lica ne mogu prekršajno kažnjavati na osnovu propisa (naredbe i uredbe) koje više ne važe. To su sva ona lica protiv kojih je prekršajni postupak pokrenut ali nije doneta pravnosnažna presuda. To se svakako odnosi i na ona lica protiv kojih prekršajni postupak još uvek nije pokrenut. Iako je ovakvo rešenje „nepravedno“ i to pre svega prema onima koji su već prekršajno kažnjeni i koji su evidentirani kao nedisciplinovani građani, ono je u skladu sa Ustavom RS (čl. 34 st. 2) i Zakonom o prekršajima (čl. 6).

(autor je doktor pravnih nauka, asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu)