Bošnjacima iz više razloga odgovara nepromijenjeno stanje, odnosno stanje koje je utvrđeno popisom iz 1991. godine, jer se izborni postupak i sve drugo u javnom životu što proističe iz konstitutivnosti naroda u BiH, temelji na popisu iz 1991. godine.

Da je Mišić pravovremeno sprečen da baklju unese na Marakanu, ne bi imao čime da povredi Trajkovića. Dakle, Mišić je nesporno kriv za nešto. Siguran sam da nije za „ubistvo u pokušaju sa umišljajem“ kao što to kaže sudija Lazović, ali njegova krivica je ovde periferna.

Nije samo smrt dokaz da ovde nema (zajedničkog) života! Već je poznato da bošnjački predstavnici u zajedničkim institucijama BiH svaku zgodnu priliku koriste kako bi svoju istinu i interese promovisali kao zvanična državna stajališta.

Kako je moguće da se, u sredu, na Avali, za B92 i za Blic ništa nije desilo? Ni toranj od 200 metara, ni predsednik, ni patrijarh, ni to što Koštunica nije pozvan na otvaranje, ni to što je Tadić, onda, rekao da mu je zbog toga žao, ništa od toga nije bila vest.

Očigledno je da su naši tajkuni otvoreno izašli na političku scenu sa zahtevom da se ekonomska politika kreira u skladu sa njihovim interesima. Struktura moći u našem društvu je u potpunosti ogoljena i jasno je da se većina odluka donosi van nadležnih institucija.

Pravovremena reakcija RTS-a je, moglo bi se reći,  spasla Ilića privatne tužbe, jer je, kako je rekla Jelena Trivan, „posle saopštenja RTS-a postalo jasno da to nije spor između Velimira Ilića i nje nego da je to pitanje za državne organe“.

Da bi se isterivanje đavola produžilo, nije dovoljno forsiranje tema iz tzv. „suočavanja sa prošlošću“. Potrebno je da one postanu deo srpskih institucija – onih koje su najodgovornije za socijalizaciju, obrazovanje i vaspitanje mladih.

Kopi-pejst tehnika je danas postala prilično uobičajena, a ona je uostalom već odavno, samo na malo drugačiji način prisutna u obliku citiranja prilikom pisanja stručnih i naučnih radova. U tom slučaju je, međutim, obavezno navođenje izvora i autora.

Gradska vlast Novog Pazara je ''pobratimila'' ovaj grad sa nekim naseljem u Turskoj, po imenu Pendik, a odmah zatim je promenila nazive mesta gde žive samo Srbi. Selo Crkvine u opštini Tutin, koje se i u vreme turske okupacije zvalo tako, sada se zove Kadiluk!?

Kakav je kredibilitet neophodan državi Srbiji da bi postavila pitanje nesrećnika stradalih u Zadru, Zagrebu, "Oluji", Sarajevu, Mostaru, Prištini, Peći? Od kada se to zahteva kredibilitet da bi se tražila pravda za poklane i prognane?