Бошњацима из више разлога одговара непромијењено стање, односно стање које је утврђено пописом из 1991. године, јер се изборни поступак и све друго у јавном животу што проистиче из конститутивности народа у БиХ, темељи на попису из 1991. године.

Да је Мишић правовремено спречен да бакљу унесе на Маракану, не би имао чиме да повреди Трајковића. Дакле, Мишић је неспорно крив за нешто. Сигуран сам да није за „убиство у покушају са умишљајем“ као што то каже судија Лазовић, али његова кривица је овде периферна.

Није само смрт доказ да овде нема (заједничког) живота! Већ је познато да бошњачки представници у заједничким институцијама БиХ сваку згодну прилику користе како би своју истину и интересе промовисали као званична државна стајалишта.

Како је могуће да се, у среду, на Авали, за Б92 и за Блиц ништа није десило? Ни торањ од 200 метара, ни председник, ни патријарх, ни то што Коштуница није позван на отварање, ни то што је Тадић, онда, рекао да му је због тога жао, ништа од тога није била вест.

Очигледно је да су наши тајкуни отворено изашли на политичку сцену са захтевом да се економска политика креира у складу са њиховим интересима. Структура моћи у нашем друштву је у потпуности огољена и јасно је да се већина одлука доноси ван надлежних институција.

Правовремена реакција РТС-а је, могло би се рећи,  спасла Илића приватне тужбе, јер је, како је рекла Јелена Триван, „после саопштења РТС-а постало јасно да то није спор између Велимира Илића и ње него да је то питање за државне органе“.

Да би се истеривање ђавола продужило, није довољно форсирање тема из тзв. „суочавања са прошлошћу“. Потребно је да оне постану део српских институција – оних које су најодговорнијe за социјализацију, образовање и васпитање младих.

Копи-пејст техника је данас постала прилично уобичајена, а она је уосталом већ одавно, само на мало другачији начин присутна у облику цитирања приликом писања стручних и научних радова. У том случају је, међутим, обавезно навођење извора и аутора.

Градска власт Новог Пазара је ''побратимила'' овај град са неким насељем у Турској, по имену Пендик, а одмах затим је променила називе места где живе само Срби. Село Црквине у општини Тутин, које се и у време турске окупације звало тако, сада се зове Кадилук!?

Какав је кредибилитет неопходан држави Србији да би поставила питање несрећника страдалих у Задру, Загребу, "Олуји", Сарајеву, Мостару, Приштини, Пећи? Од када се то захтева кредибилитет да би се тражила правда за поклане и прогнане?