Da nije u pitanju nikakav propust, govori činjenica da se slika zastava Srbije i UAE i mape Srbije bez Kosova i Metohije pojavljuje u dva udarna termina, u istom danu, na istom mestu. Na prvom programu televizijske kuće sa nacionalnom frekvencijom i obaveznom TV pretplatom.

Mora se posebno istaći Vučićevo ministrovanje 1998. godine, kada je u Vladi Mirka Marjanovića vodio resor za informisanje. Na snazi je bio tada na snazi zloglasni Zakon o informisanju, koji je donet radi disciplinovanja neposlušnih, takozvanih “nezavisnih” novinara.

Kacinu je odmah uzvratio Tadićev saradnik Nebojša Krstić, a iznenadna razmena uvreda i optužbe da čak ni Tadić nije iskreno pristupao evrointegracijama su još jednom pokazali da EU u Srbiji traži samo izvođače radova, koji će u zamenu za podršku bez pogovora i do kraja izvršiti svoje zadatke.

Ovogodišnja žetva bila je problem i za druge zemlje u regionu,  poput Mađarske, Rumunije i Bugarske, a prema nekim procenama samo trećina prošlogodišnjeg kukuruza u Srbiji je bila ispravna, zbog čega je verovatno neko nadležan procenio da je bolje da se rizikuje da se neko razboli nego da lanac proizvodnje dođe na ivicu bankrota.

Iako su i one veoma obeshrabrujuće, i ovde se  ostavlja mogućnost za neku vrstu utehe građanima Srbije, jer se ova istupanja naknadno obično obeležavaju kao lično mišljenje  pojedinca, a nikako kao stav organizacije u kojoj radi.

Vučić je bio dovoljno iskren da nagovesti mogućnost da ga Srbija opet ne dobije, ili da dobije otpočinjanje pregovora bez datuma, a da će verovatno Nemačka imati nove uslove, ali ipak navodi da „ni u tom slučaju Srbija ne bi odstupila sa evropskog puta“.

Približavanjem Bakuu Srbija ponovo radi protiv interesa Rusije, i u suštini za naglo približavanje dve zemlje nema logičnog objašnjenja, osim da se ono gradi po komandi Vašingtona, koji u svojoj dugoročnoj strategiji očigledno ima zajedničke planove za dve zemlje.

Šta je u Vašingtonu obećao, jednom će se verovatno otkriti, ali neobično je što se nekad nazvani mali Sloba nije prisetio sudbine brojnih američkih prijatelja, najpre svog nekadašnjeg predsednika, ili na primer Norijege, koje su u Americi takođe tapšali po ramenu. 

Visok rang organizatora i gostiju izložbe u Trondhajmu svedoče da je projekat hrvatskih autorki veoma ozbiljno zamišljen, a njegovu dalju realizaciju dovela u pitanje reakcije srpska zajednica u Norveškoj, koja je odlaganjem izložbe u Oslu postigla značajan uspeh.

Šta da radi srpska strana kada pred sobom ima protivnika koji koristi dvoglavi metod borbe protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji? Mogla bi da se samouverava da albanska upotreba takvih sredstava neće dovesti do njihovog cilja.