Да није у питању никакав пропуст, говори чињеница да се слика застава Србије и УАЕ и мапе Србије без Косова и Метохије појављује у два ударна термина, у истом дану, на истом месту. На првом програму телевизијске куће са националном фреквенцијом и обавезном ТВ претплатом.

Мора се посебно истаћи Вучићево министровање 1998. године, када је у Влади Мирка Марјановића водио ресор за информисање. На снази је био тада на снази злогласни Закон о информисању, који је донет ради дисциплиновања непослушних, такозваних “независних” новинара.

Кацину је одмах узвратио Тадићев сарадник Небојша Крстић, а изненадна размена увреда и оптужбе да чак ни Тадић није искрено приступао евроинтеграцијама су још једном показали да ЕУ у Србији тражи само извођаче радова, који ће у замену за подршку без поговора и до краја извршити своје задатке.

Овогодишња жетва била је проблем и за друге земље у региону,  попут Мађарске, Румуније и Бугарске, а према неким проценама само трећина прошлогодишњег кукуруза у Србији је била исправна, због чега је вероватно неко надлежан проценио да је боље да се ризикује да се неко разболи него да ланац производње дође на ивицу банкрота.

Иако су и оне веома обесхрабрујуће, и овде се  оставља могућност за неку врсту утехе грађанима Србије, јер се ова иступања накнадно обично обележавају као лично мишљење  појединца, а никако као став организације у којој ради.

Вучић је био довољно искрен да наговести могућност да га Србија опет не добије, или да добије отпочињање преговора без датума, а да ће вероватно Немачка имати нове услове, али ипак наводи да „ни у том случају Србија не би одступила са европског пута“.

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље.

Шта је у Вашингтону обећао, једном ће се вероватно открити, али необично је што се некад названи мали Слоба није присетио судбине бројних америчких пријатеља, најпре свог некадашњег председника, или на пример Норијеге, које су у Америци такође тапшали по рамену. 

Висок ранг организатора и гостију изложбе у Трондхајму сведоче да је пројекат хрватских ауторки веома озбиљно замишљен, а његову даљу реализацију довела у питање реакције српска заједница у Норвешкој, која је одлагањем изложбе у Ослу постигла значајан успех.

Шта да ради српска страна када пред собом има противника који користи двоглави метод борбе против српских интереса на Косову и Метохији? Могла би да се самоуверава да албанска употреба таквих средстава неће довести до њиховог циља.