Pouka protesta – Mi smo “kurjački narod”, a Kosovo jeste srce Srbije

Koliko je samo politika prevrtljiva… Još samo pre mesec dana Vučić se činio kao politički bog.

Uspeo je da, spuštanjem cenza, navuče dovoljno stranaka različitih ideoloških predznaka da izađu na izbore – taman toliko da niko ne može da kaže da izbori nisu pluralistički.

Sva istraživanja javnog mnenja davala su mu dvotrećinsku većinu u skupštini (ovde, ovde ili ovde) – taman da može sutra i Ustav da promeni kako želi.

Njegova najveća glavobolja – kako da Zapadu dâ Kosovo, a da Srbi to ne primete (ili makar da odloži predaju) – izgledala je manja no inače. Čekao ga je sastanak u Beloj kući, 27. juna, kojim je, preko autsajdera Trampa, kupovao vreme kod svojih nestrpljivih EU prijatelja i američke duboke države – željnih da konačno dobiju isporuku.

A tad je sve krenulo nizbrdo.

Najpre su njegovi preterali s trpanjem u kutije. Trebalo je podići odaziv, kako bi se porazila bojkot-opozicija. Zato je po unutrašnjosti, gde nije bilo kontrole, podizana izlaznost naknadnim ubacivanjem listića i štimovanjem zapisnika. Ali, umesto da zaokruže i ponekog iz opozicije, njegovi su natrpavali samo listiće s brojem 1 (i, gde su morali, 2).

Tako je izlaznost povećana, ali je sva fikus-opozicija potopljena. Umesto skupštine koja može, kad zatreba, da odglumi pluralizam, dobio se parlament manje demokratski nego i onaj Brozov iz 1945.

Drugo, korumpiranost i nestručnost njegovog megatrend-aparata doveli su do sloma upravljanja COVID-19 krizom u Srbiji. Javnost je izgubila svako poverenje u struku, a vlast i ono malo autoriteta.

Prisiljen da navrat-nanos povuče svoja naređenja – najpre pred pobunjenim studentima, a onda i pred razbesnelim demonstrantima ispred Skupštine – doživeo je u nedelju dana dva puta javno poniženje. Zato je i reakcija policije bila tako brutalna.

I treće, manevrom atlantističke zakulise Tači je ibačen  iz igre, čime je pokvaren sastanak u Beloj kući. Sada je ponovo morao da se vrati na briselske šine.

Merkelova i Makron su, posle četvornog samita, izdali saopštenje da su se Vučić i Hoti „složili da nastave dijalog pod pokroviteljstvom EU“, a s ciljem „normalizacije odnosa Srbije i Kosova, uz postizanje konačnog pravno-obavezujućeg sporazuma“.

Beograd ovo nije ni pomislio da demantuje. Jer, kada se nasadite na kolonijalne šine, postoji samo jedan pravac – kapitulacija i lakejstvo.

Iako su protesti zamrli (pridavljeni), novi parlament je u toj meri besmislen da se demokratska legitimnost jednostavno preselila na ulicu. Ulica je dva puta oborila njegove odluke – i opet će, sve dok skupština makar ne zaliči na demokratsku.

Sva slabost režima, u kome je previše lične vlasti, klijentelizma, korupcije i laži, ogolila se u nepunih mesec dana. Videli smo jaku vlast jednog čoveka i sve druge institucije u raspadu. Na naplatu je došlo njihovo zatrpavanje poltronima, parazitima i megatrend stručnjacima.

Koliko takav režim uopšte može da potraje? I eno gde nosilac režima upisuje školu za košarkaške dečije trenere. Dobro došli u dekadentnu fazu lične vlasti. Dobro došli u Beograd 1902. godine…

***

S druge pak strane, protesti su ogolili i svu podmuklost kompradorskih medija i kolonijalne inteligencije. Jasno se videla njihova funkcija pete kolone.

Čim se pokazalo da većinu demonstarnata čini omladina koja kliče Kosovu, odmah je pokrenuta propaganda da se to zatre.

Već prve večeri, N1 i B92 emituju poruku da su se „urednici NIN-a i KRIK-a ogradili od protesta“, jer, smrtnog li greha, „okosnicu čine desničari“.

Na osnovu lajvova deluje da okosnicu protesta cine desnicari. Ili su bucniji pa tako izgleda.

— Stevan Dojcinovic (@StevanOCCRP) July 7, 2020

Pošto narednog dana građanski Beograd – kompradorske postrojbe, plus suši-stado (Ćirjaković) – ne uspeva da preuzme protest, Blic stavlja na naslovnu stranu: „Neki čudni protesti. Počne mirnim buntom građana. Pređe u divljanje ekstremne desnice. Uključe se protivnici vakcina, 5G mreže, na kraju se peva Kosovu“.  OMG, how disgusting!

Narednih dana, kako protest ostaje van kontrole, Blic javlja: „Nekoliko stotina ljudi ispred skupštine, protest postaje lepak za huligane, raspope, antivakcinaše i ekstremne desničare – sve manje običnih građana“. A N1 emituje vest s naslovom: „Suša: Desničari oteli protest građanima Beograda“, gde je prva rečenica: „Ovo nisu provokatori, ovo su desničari, ima i rulje“.

Tako je „narod“ koji je 5. oktobra jurišao na skupštinu, 20 godina docnije postao „rulja“. Samo zbog: „Kosovo je Srbija“.

N1 nas je takođe obavestio da „Suša napominje kako građanski demonstranti moraju jasno da se ograde od ovih demonstranata i da se zna da su to potpuno različite opcije. Dodaje da im savetuje da odu i da ne posmatraju šta se dešava“.

Sirota N1 opozicija. Ne sme čak ni da gleda mladež koja skandira srpskom Kosovu. Da se slučajno ne zarazi.

N1, takođe, zove u goste i akademika Teodorovića. I dok na ekranu idu scene demonstracija, on ponavlja svoje ranije stavove da „treba prihvatiti realnost na Kosovu“, te da „Kosovo, zapravo, više nije srce Srbije, nego je (njeno srce – S. A) u Americi, Nemačkoj, dijaspori…“.

Oglasila se i komesarka Srbljanović. Osvetničko prebijanje demontranata nazvala je „tučom kerova protiv kerova“. Zgrožena je što demonstranti „viču pandurima ‘idite na Kosovo’, ‘Kosovo je Srbija`, pevaju četničke pesme, dižu tri spojena prsta, nose krstače, čaršafe sa DŽisusom“ (ovde). U Blicu ukazuje da se na protestima pojavio „novi sablasni znak – tri prsta skupljena, ruka ispružena iznad glave, kao imitacija fašističkog pozdrava“.

I očas posla, „desničari“ i „rulja“ postaše fašisti.

Takođe, Srbljanovićeva upozorava da „na crni dan 25. godišnjice jedinog evropskog genocida nakon Holokausta – za koji su baš odgovorni Srbi“, postoji opasnost da će „noćas krv pasti u konačnom obračunu s ljudima kojih je stid sistematskog istrebljenja, progona i ubistva više od osam hiljada ljudi u Srebrenici“.

Tako su demonstranti postali još i naci-horda koja samo što ne krene da po kućama tamani sirote borkinje protiv srpskog nacionalizma.

„Ne zanima me rasprava ni oko Vučića ni oko opozicije“, objašnjava dalje Srbljanovićeva, „zanima me kako ćemo izaći na kraj s ovim novim i sve snažnijim četama jako mladih ljudi koji se identifikuju s najgorim zločincima“, i uopšte, s „pesmama o `svetinjama`, uzvicima policajcima `Idite na Kosovo`, raspopom koji predvodi opasnu sektu nasilnika“…

I eto glavnog i istinskog neprijatelja naše građanije. To nije Vučić, to su nacionalisti. Zato Srbljanovićeva odbacuje „lažnu priču kako sad nije trenutak za ideološke razlike – daj samo da svrgnemo Vučića, posle ćemo da vidimo šta ćemo“. Ne, „to je nemoguće, te su razlike ono što nas čini ljudima u odnosu na neljude“.

Zapamtićemo, dakle, još i to i da su oni koji kliču Kosovu „neljudi“.

Jer, čim kažete „Kosovo je Srbija“ prestaje svaka humanost i svako ljudsko pravo. Prestaje i demokratija. Kako nam je to lepo objasnila Srbljanovićeva, u Srbiji je na delu „moralno zapuštena, ideološki zadrigla, istorijski neobrazovana i politički besramna većina“.

A upravo takva je bila, za Ivanjdan 2020, ispred srpske skupštine.

***

Još tri fenomena u vezi proteklih protesta bili su mi zanimljivi: rad NATO lobista, delovanje NATO levice i dezavuisanje potencijalnih vođa.

Novi magazin objavio je tekst Nikole Lunića „Protesti koji to nisu“ (?!). Autor je predstavljen kao izvršni direktor NVO „Saveta za stratešku politiku“ – na čijem čelu je Dragan Šutanovac. Dovoljno je baciti pogled na sajt CfSP i videti da je reč o tipičnoj NVO za NATO propagandu.

Pa šta ima da nam kaže NATO o našem protestu?  Najpre, autor se vajka što se na njemu nisu vijorile „zastave DS ili EU – ne mogu se ovakva okupljanja nazvati protestima bez legendarne zastave Ferarija, koja je uvek bila deo demokratskog folklora“.

Zatim, Lunić se žali što su „medijski najvidljiviji učesnici bili ultradesničarske grupe: iako malobrojni, veći deo njih uspeo je da celom svetu prenese slike zverskog nasilja prema policiji“.

Dobro ste pročitali: nije policija zverski tukla demonstrante – polomivši, samo prvog dana, o njihove glave i leđa 19 (i slovima: devetnaest) pendreka; ne, nego su demonstranti ispoljili zversko nasilje prema policiji. Jer, prema ovom NATO lobisti, „policija nije bila inicijator nasilja, što su eksplicitno pokazali i snimci s nedavnih okupljanja“.

Ne znam koji je snimak gledao Lunić. Možda ovaj na kome mladež cepa zastavu SNS, a policija istrčava iz Skupštine i mlati koga stigne? Ah da, cepanje zastave SNS zapravo je nasilje prema policiji…

#beograd #protest #skupstina pic.twitter.com/tkbnPaNELv

— KRIK (@KRIKrs) July 11, 2020

No, pustimo to, sad dolazi ono bitno. S autoritetom nekog ko je bio naš vojni ataše u Londonu, Lunić tvrdi da je, tokom proteklih demonstracija, „jedan centar ovladavao informacijama s terena, pravovremeno ih procenjivao i brzo i optimalno angažovao nasilne grupe koje su brzim manevrima otežavale i onemogućavale namere policije. Na taj način relativno mali broj nasilnika uslovio je angažovanje velikih policijskih snaga. I ne treba imati sumnje da su to radili profesionalci“.

Pa ko je, ili šta je, taj zlobni i tajanstveni centar koji povlači konce u beogradskim demonstracijama? „Istorija nas uči da je svako približavanje Srbije Zapadu bilo popraćeno nasilnim aktivnostima ruskih obaveštajnih službi“. Kao prvo, „ovo je period formiranja nove vlade, koja bi trebalo da bude pro-EU“. A kao drugo, „treba naglasiti da bi u slučaju bilo kakvog dogovora Beograda i Prištine jedino Moskva izgubila uticaj kakav je dosad imala u Beogradu“.

Eto, i to je rešeno.

Takođe, protesti su ogolili i autokolonijalnu prirodu naše štiftung levice. Tako je grupacija Marks 21 ogorčeno konstatovala da „ekstremna desnica koristi nezadovoljstvo načinom na koji se vlast nosi s epidemijom, da taj gnev kanališe u proteste protiv priznanja nezavisnosti Kosova“.

Kakav zločin.

Sa zabrinutošću je ukazala i to da „ekstremna desnica koristi svaku priliku da socijalno nezadovoljstvo pretoči u nacionalističku pobunu“. Zato Marks 21 poziva sve napredne ljude „da zaustavimo fašiste u preotimanju protesta“.

A da su fašisti preuzeli protest videlo se i po izveštaju Krik-a, od 11. jula (19:01): „Pesma `Vidovdan` čuje se ispred Skupštine, a u vazduhu se oseća tamjan“.

Pesma „Vidovdan” čuje se ispred Skupštine, a u vazdunu oseća tamjan.

Trenutno ispred zgrade Skupštine nekoliko desetina ljudi. pic.twitter.com/psmaA4moXB

— KRIK (@KRIKrs) July 11, 2020

Tamjan? Kakav užas.

Na sreću, prateći tviter naloge više mlađih levičara uočio sam ne samo njihovo aktivno učešće u jezgru protesta (poveznice ne stavljam iz razumljivih razloga), već i prihvatanje njegove glavne javke vezane za Kosovo. Kao što sam već pisao, kod dela naše mlađe levice postoji svest da, u ovom trenutku, levi „napad na nacionalizam i pravoslavlje“ – ta jasna „mesta antikolonijalnog otpora“ –levicu može da kompromituje kao puko „levo krilo NATO pakta“.

Kod patriotskih levičara čitam još i ovo: „pozicija koja kaže da je odbrana pravoslavlja i Kosova, u našem kontekstu, vraćanje u srednji vek, bukvalno stoji na strani kapitala i Zapada – stav koji jedino iz Pentagona može doći“.

Tačno.

Konačno, da kažem nešto i o tome kako se propagandna mašinerija naše građanije trudila da dezavuiše svakog ko je makar mogao da zaliči na vođu protesta.

Kada se monah Antonije istakao braneći i fizički demonstrante od policije, Antonela Riha je, s prezirom upitala: „Ko je ovaj hipik što priča na protestu o korona diktaturi?“. Na odgovor: „monah Antonije“, kazala je, jednako nadmeno i potcenjivački: „Što ne ide u manastir kad je monah?“ (valjda kao što s protesta treba da odu i lekari u bolnice, novinari u redakcije, a žene u kuhinju).

Javio se i BBC NEWS na srpskom, objavom: „Raščinjeni monah Antonije Davidović održao dugačak govor na protestu. Govorio je o Kosovu, srednjovekovnoj Srbiji, Bil Gejtsu, protivljenju vakcinama i pozivao ljude da ne nose maske“. „Posle govora, većina okupljenih se razišla“.

Slično i Blic: „raspop drži govor“ i „`ubijeni` protesti nakon govora“.

Govor jeste bio duži, ali Antonije očigledno zna da zbori, i to uopšte nije bilo nezanimljivo. Čak je i Nikola Krstić prokomentarisao: „Ovaj đavolji Antonije u mantiji ima tu jednu nonšalantnost i zavodljivost tokom svoje govorancije, i zato su ga svi nemo slušali, pa je on pričao skoro sat i kusur (nije, nego 47 minuta – S. A), bogami, uz aplauze“.

A razlaz publike nije imao veze s govorom, ljudi su mislili da je gotovo za to veče – ali nije, jer se docnije desio pomenuti događaj s cepanjem zastave SNS, i policijom koja istrčava iz skupštine i bije kog uhvati.

Kod Bi-Bi-Sija i Blica vidimo, dakle, ne samo denunciranje Antonija kao otpadnika od SPC (što je, jel`te, za ova pravoverna glasila mnogo bitno, ali baš mnogo), već i nastojanje da se prikaže kao ludak i smarač – ne bi li se predupredila i najmanja mogućnost da utiče na proteste.

Uopšte ne mislim da je Antonije rođen da vodi antirežimske demonstracije. Ali, na ovom malom primeru videlo se kako združena nemačko-britanska propaganda sistematski kompromituje svakog ko bi možda mogao da izraste u jednog od predvodnika antikolonijalne pobune.

No, najlepši detalj u vezi protesta bio mi je ovaj. Koliko je naša N1 opozicija daleko od običnog sveta i njegovih vrednosti, videlo se po spisku koji je napravila Svjetlana Rašić kao odgovor na pitanje „ko bi mogao `animirati` masu“.

Evo njenog spiska: „Vesna Rakić, Biljana Stojković, Jelena Lengold, Janko Baljak, Kokan Mladenović, Marčelo, Vladimir Arsenijević, Goran Marković“; na spisku su još i: „Nikola Samardžić, Minja Bogavac, Aleksej Kišjuhas, Jovana Gligorijević, Daško Milinović, Marko Somborac“…

Kakvu kašu treba da imate u glavi da zamišljate da bi antirežimske proteste u Beogradu mogli da animiraju: Kišjuhas, Dabarka, Daško, Vladimir „sramota me što sam Srbin“ Arsenijević, Minja „i Nigerija je bolja za život od Srbije“ Bogavac, ili Jovana „jeste bio genocid i kaže se Sandžak“ Gligorijević?

A da Vučić možda ipak odustane od posla košarkaškog trenera?

***

Zašto se bunt protiv ponovnog kućnog pritvora vikendom, pretvorio u protest protiv režimske predaje Kosova?

Dvadeset godina Imperija je upumpavala milione u ovdašnje autokolonijalne strukture, e kako bi se Srbi ubedili da je Kosovo „izgubljeno“. A rezultat? Svaka sledeća generacija srpskih maturanata još više je pevala o Kosovu, a evo i pokolenja koje se, nekoliko večeri uzastopce, srčano tuklo s policijom zbog predosećaja da se sprema izdaja KiM.

Naši beli gospodari i njihovi kompradorski lakeji nikako da razumeju da Kosovo za nas nije tek teritorija. Ono je, kao i za naše stare, simbol viših vrednosti, obrazac odbijanja da se prihvati nasilje i pogne glava, da se ono materijalno i ćiftinsko proglasi za jedini životni imperativ.

Ko je među mlađarijom prihvatio tu filosofiju svinje, taj se već upisao u režimske botove ili u NVO denacifikatore. Ali, većina mladih i dalje su prokleti idealisti. Za njih je Kosovo izraslo u etičku utopiju, svet časti, muškosti i požrtvovanosti.

Otuda saglasnost koju daje režim na otrgnuće Kosova za njih nije mirenje s realnošću. To je odustajanje od same ideje viših vrednosti – od duha hrabrosti i slobode.

Šta god da mislili o tome – ludost, idealizam, romantičarstvo – taj stav je za poštovanje. Jer to jeste Kosovski zavet. To su i Karađorđe, i Njegoš, i 27. mart, i prihvatanje rata s 13 zemalja NATO-a 1999. zbog Kosova…

To je sve možda bila ludost, ali to je i dalje živa duša ovog naroda. Ne sudite o Srbima i njihovom odnosu prema Kosovu po ovdašnjim N1 ćiftama i NVO gerlama. Sudite po momcima i devojkama pred Skupštinom, za Ivanjdan 2020.

Ako ste ih gledali, morali ste onda shvatiti koliko je istinit njihov glavni poklič s kojim su jurišali na policiju.

Mi smo, koliko god to delovalo strašno, i dalje kurjački narod. A Kosovo jeste srce Srbije.

(Stanje stvari)