Na briselskim šinama

Tadić se za briselske šine definitivno zalepio 9. septembra, i od tada se njima poslušno kotrlja[1]. On se nada da te šine Srbiju neumitno vode u EU, što načelno i nije sasvim netačno. Vode, ali pruga ima mnoštvo slepih koloseka i puno skretničara-razbojnika. Kad oni nekog gurnu na slepi kolosek, žrtva mora da ispunjava uslove kako bi bio pripuštena dalje. Stoga se jedan prizor stalno ponavlja: Tadić taman ispuni traženi uslov, taman zahukta lokomotivu, kad ono – opet slepi kolosek, i opet novi uslov. Čak je i Dačić shvatio tu ponižavajuću igru, predvidevši da će „Haški tribunal polako biti zamenjen, kao alibi za dosadašnje pritiske na Srbiju, nekim drugim temama... verovatno, Kosovo ili Republika Srpska ili pitanje nekih autonomija ili separatizama u okviru Srbije"[2].

Tadić je mislio da je, praktično, završio posao kada je, 9. septembra, odustao od aktivne kosovske politike, svodeći je na rečenicu: „Nikad, ali nikad nećemo priznati Kosovo“. Onda je 10. oktobra sa 6.000 policajaca pobo u srce Beograda, „duginu zastavu“ i tako simbolički obeležio teritoriju koja od sada pripada briselsko-vašingtonskom establišmentu i njegovom „sistemu vrednosti“. Onda je započeo „bezuslovne pregovore“ sa Prištinom, obećavši tamošnjim uzurpatorima katastarske knjige i sve drugo što im još nedostaje da bi izgledali kao „država“. Onda je i Hrvatima dao uverenje – koje im je još nedostajalo kako bi kompletirali dokumentaciju za briselski šalter – da su oni dobar sused Srbije, te da Srbija i Srbi od njihove fine i ljubazne države ama baš ništa ne potražuju. Onda je i lično objavio hvatanje Mladića i lično Srbima objasnio da od sada, „na putu ka Evropi“, više neće biti prepreka...

Ali posle svega toga, posle svih tih „bezuslovnih“ davanja i posle svih tih odustajanja od legitimnih interesa, umesto da srpski državni voz zatutnji ka toliko sanjanom cilju, Tadić se opet našao u situaciji da mu se nesrećna kompozicija zaglavljuje na nekom slepom koloseku. I opet se pojavljuje skretničar, sada u vidu nemačkih parlamentaraca, koji ljubazno, ali odlučno kaže: „Sve je to lepo, ali ništa dok ne priznate Kosovo“[3].

To je već i za Tadića bilo previše, on se jamačno požalio „gde treba“, pa su onda Nemci ipak morali javno da kažu da oni baš i ne traže da se Kosovo i formalno prizna, već samo da se uspostave „dobrosusedski“ odnosi, kao da je Kosovo stvarno priznato, mada kobojagi nije[4]. Sve je to propraćeno i sasređenom paljbom ringijerovskog koncerna – tog „Službenog glasnika“ Brisela u Srbiji – na Tadićevog ministra spoljnih poslova. Jeremić je tako, u Blicu, samo u jednom danu dobio tri negativna teksta – jedan kojim mu se poručuje da je njegova prava stranka DSS[5], drugi kojim se optužuje da izaziva secesiju Sandžaka[6] i treći koji ga proglašava zgubidanom i zamlatom[7]. U istom danu, ali u drugom ringijerovskom dnevniku, u listu Alo, Jeremić je proglašen za gubitnika, a onda je još dobio packe i u kolumni glavnog urednika trećeg ringijerovog čeda – nedeljnika NIN.

Od DS-a se izgleda očekuje potpuna, brza i konačna eldepeizacija, a simbolički kraj tog procesa trebalo bi da bude uklanjanje i poslednjih simbola „stare politike o Kosovu“ – kako je to lepo formulisao Blic[8]. Jeremić je valjda jedan od tih simbola, pa se on gura u blato i ismejava kad god se za to ukaže prilika. Blic je i krajem prošle godine organizovao kampanju smenjivanja Jeremića[9]. Ta kampanja nije dala rezultat, ali takvi projekti teledirigovanih medija transnacionalnog kapitala imaju dugoročniji cilj da potkopaju ugled neposlušnog domaćeg političara, te da postepeno menjaju raspoloženje domaćeg javnog mnjenja u vezi sa nekim pitanjem.

A javno mnenje se, takvim iscrpljujućim medijskim maratonom, zbilja „umara od Kosova“. Susrećem ljude koji mi ovih dana pričaju isto – „dosta je bilo odlaganja, treba uraditi ono što je neminovno“. Oni su pripadnici beogradske elite (ili makar podelite) koja daje ton javnom mnenju. Funkcija onih nastupa nemačkih parlamentaraca, ili pak Blicovih dramatičnih naslova (poput „Nemačka očekuje da Srbija prizna Kosovo pre ulaska u EU“[10]) i jeste da „kreatore javnog mnenja“, kao i čitavu publiku, postepeno zasiti određenim tipom stavova i informacija, tako da oni na kraju dignu ruke. Ta predaja bi se zatim proglasila vrhunskom „razboritošću“ i vrhunskim medijskim (socijalnim, političkim) „realizmom“.

Tom metodom upornog i postojanog pritiska „da se prihvati realnost“ (to jest, da se prihvati diktat transnacionalnih struktura), već je pocepana najveća opoziciona antibriselska stranka, a od njenog oportunističkog krila napravljena prihvatljiva „opoziciona“ alternacija Tadiću i DS-u. Tom metodom lomljen je i Tadić sve dok nije odustao od aktivne kosovske politike i prepustio se da ga po tom spoljnopolitičkom terenu vode briselski činovnici. Tom metodom lomi se i cela srpska elita – inteligencija, poslovni ljudi, političari – da iz oportunizma, umora i lakomislenosti dignu ruke od Kosova i svake nacionalne suverenosti (uz mamac da će time i oni postati deo nove, transnacionalne elite).

Ono što se, međutim, odigrava bukvalno pred našim očima nije „Tadićeva izdaja“, kao što galame naši kriptoanalitičari i ostali lažni ili jalovi internet opozicionari. U pitanju je, nažalost, još mnogo opasniji i pogubniji proces korišćenja konformizma, oportunizma i egoizma čitave naše političke klase, čitave naše elite, pa i čitave naše inteligencije, kako bi se celokupno srpsko društvo postavilo na briselske šine – na šine sa kojih nema mrdanja, na šine sa kojih više nema izvlačenja, već ima samo poslušnog sleđenja pravca koji nam je transnacionalni kapitalistički establišment zacrtao.

Tu i tamo, još, u vladajućoj političkoj strukturi vide se pojedinci ili grupice koji pružaju otpor, tu i tamo, još, javljaju se opozicione stranke ili klubovi koji vide da je đavo odneo šalu, tu i tamo, još, poneki novinar, analitičar ili profesor objavi poneku upozoravajuću kolumnu... Ali, sve je to zasad nedovoljno da se kompozicija skine sa briselskih šina. Ona je, zahvaljujući baš oportunizmu i gluposti ne samo voznog osoblja, već i samih putnika, poslušno na njima čak i onda kada danima stoji na slepom koloseku. Čak i onda kada skretničari po ko zna koji put ucenjuju i vozovođe i putnike da ih neće pustiti dalje ukoliko ne predaju svoj novac, zlatne satove i venčano prstenje, čak i tada, dakle, vozovođe i putnici ne misle da nešto preduzmu, čak i tada ne odbijaju ucene, niti pomišljaju da se razbojnici mogu odgurnuti, a voz usmeriti na neku drugu stranu. Ne, oni po ko zna koji put poslušno prazne novčanike, skidaju časovnike i čak vade sopstvene zlatne zube, kako bi sve to uredno predali razbojnicima...

Tadić je, kao glavni vozovođa, razume se, najodgovorniji za ovo o čemu govorimo. Ali i on je, samo deo jednog društvenog miljea, tipičan primerak naše beogradske elite, koja, čak i kada nije od početka izdajnička, i kada nije od starta zla i nepoštena, jeste slaba, oportunistička, infantilno lakomislena i konformistička.

Tadić se pokazao kao slab, ali on je samo jedan od mnogih među nama koji je isuviše „svilen“ za uporne, drske i brojne siledžije sa kojima imamo posla. (Treba biti pošten pa reći da se tu, nažalost, ni ostali nisu naročito istakli.) Srbija je saterana u tesnac, Srbija je stavljena u položaj u kome pristojnost izgleda da više ne pomaže. Srbija počinje da sanja heroja koji će smeti da odgurne one skretničare-razbojnike (a ako treba i kukavičke vozovođe) i da voz usmeri ka nekom drugom cilju. Briselskim šinama se dalje ne može. Ovo mora da bude poslednji slepi kolosek na koji su nas saterali. Moramo se konačno odglaviti, moramo svršiti s ovom ponižavajućom igrom.

Jer, nećemo li valjda da čekamo da nešto preduzmemo tek onda kada, nakon što su nam uzeli novčanike i zlatne zube, ti skretničari-razbojnici ne zatraže i bubrege, rožnjače i srca naše dece?