Manipulacija pitanjima, spinovi i falsifikati na putu do poželjnog autokolonijalnog cilja

Začudio sam se kada sam video naslov: „Srećko Mihailović: Za uvođenje sankcija Rusiji 23 odsto ispitanika, 35 procenata građana je protiv, a 42 nema stav“ (ovde).

I po ostalim istraživanjima taj postotak je višestruko veći. Udeo građana Srbije koji se protive sankcijama Rusiji, prema različitim agencijama, iznosi:

Samo 35% protiv sankcija Rusiji? Ali, po ranijem istraživanju tog istog Demostata 71% građana Srbije bilo je protiv sankcija Rusiji!

NSPM: 82% (ovde), 81% (ovde), 80% (ovde) i 84% (ovde);

CRTA: 83% (ovde);

The Henry Jackson Society: 79% (ovde 28)

„Institut za evropske poslove“: 76% (ovde);

Demostat: 71% (ovde).

Kako sada odjednom samo 35%?

Otišao sam da pogledam Fonet-ovu vest na drugim mestima i svugde je pisalo „da je 23 odsto ispitanika za uvođenje sankcija Rusiji, 35 odsto protiv, dok 42 odsto daje odgovor `ne znam`“ – Nova.rs (ovde), Danas (ovde), Vreme (ovde), Jug media (ovde), Oslobođenje (ovde), Novi list (ovde)…

Potražio sam sajt Demostata i tu sam našao prezentaciju istraživanja (ovde). Na 22. strani prezentacije vidi se da je pitanje glasilo: „Kada je reč o odnosu Srbije prema ratu u Ukrajini, koje vam je mišljenje bliže?“. Bila su faktički ponuđena samo dva „mišljenja“:

Kao što se vidi, Fonet je pogrešno preneo rezultat istraživanja. Najpre, zamenio je odgovore 2. i 3, pa je 35% odgovora „ne znam“ pripisao odgovoru koji je imao udeo od 42%, a ticao se politike prijateljstva prema Rusiji

„Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji“ – 23%;

„Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije“ – 42%;

„Ne zna, bez odgovora“ – 35%.

Kao što se vidi, Fonet je pogrešno preneo rezultat istraživanja. Najpre, zamenio je odgovore 2. i 3, pa je 35% odgovora „ne znam“ pripisao odgovoru koji je imao udeo od 42%, a ticao se politike prijateljstva prema Rusiji.

I drugo, pitanje se generalno nije ticalo sankcija Rusiji, već dva stava između kog se morao odabrati jedan. Pri tome, drugi stav nije iscrpljivao opciju neuvođenja sankcija: zašto bi, naime, neuvođenje sankcija automatski podrazumevalo „odustajanje od EU“? Moguće je, kao što je i sada slučaj, ne uvesti sankcije i ne odustati od EU. Ali, ispitanici koji optiraju ovu opciju nisu u ponudi imali taj odgovor! Zbog toga se opredeljenje za odgovor br. 2. nikako ne može izjednačiti sa celokupnim skupom ispitanika koji su protiv sankcija.

Očekivao sam da Demostat uputi ispravku ove višestruke dezinformacije, ili da je objavi bilo na svom sajtu (ovde), bilo na svom tviter nalogu (ovde). Prošao je dan i ništa, drugi dan i ništa, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi… Postalo mi je jasno da ispravke neće biti.

Nemoguće je da Srećko Mihajlović ili Zoran Panović ne čitaju Danas, Vreme ili Novu.rs, pa da nisu primetili ovu neobičnu grešku Foneta. Ali, pre nego što iznesem svoju pretpostavku zašto ova Fonetova dezinformacija nije demantovana, hoću da bliže razmotrim samo istraživačko pitanje i ponuđene odgovore.

Da se stvarno ispitivao odnos građana Srbije prema uvođenju sanakcija Rusiji, pitanje bi jednostavno glasilo: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine“, a odgovori ponuđeni ispitanicima bi bili: 1. da; 2. ne; 3. ne znam/ bez odgovora

Da se stvarno ispitivao odnos građana Srbije prema uvođenju sanakcija Rusiji, pitanje bi jednostavno glasilo: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine“, a odgovori ponuđeni ispitanicima bi bili: 1. da; 2. ne; 3. ne znam/ bez odgovora.

Svi znaju da su nedopustiva sugestivna pitanja poput „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog ničim izazavane i zločinačke agresije prema Ukrajini, a koju je već osudio ceo miroljubivi i demokratski svet“ i slično – jasno je zbog čega.

Ali, nedopustivi su i odgovori s trik obrazloženjima, koji zapravo treba da navedu ispitanika na željeni stav. Na pitanje: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine“, ne mogu se ponuditi odgovori tipa. 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU“; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji“.

Ovi odgovori su metodološki nekorektni, najpre zato što za „da“ ili „ne“ može da postoji više obrazloženja – recimo, razlozi protiv sankcija su negativno srpsko iskustvo sa sankcijama, ukidanje povlašćene cene ruskog gasa, otkazivanje ruskog veta u UN na prijem „Kosova“ itd. – pa je izdvajanje samo jednog od njih uvek arbitrarno. Zato se, ako nas baš zanimaju razlozi za neki stav, oni istražuju u sledećem pitanju – gde se od ispitanika traži da obrazloži svoj odgovor, ili da se opredeli između ponuđenih razloga (s mogućnošću više odgovora).

I drugo, odgovori formulisani kao 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU“; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji“ sugestivni su, pošto je obrazloženje prvog odgovora afirmativno, a drugog negativno. To navodi nesigurne ispitanike da se u većoj meri opredeljuju za prvi odgovor, što je svakako elementarna istraživačka manipulacija.

Dakako, Demostatovo pitanje i ponuđeni odgovori, formalno posmatrano, nisu imali taj nedopustivi oblik. Ipak, i oni nisu bili metodološki sasvim korektni. Od ispitanika se, naime, tražilo da se opredeli samo između dva stava, od kojih je prvi bio s afirmativnim obrazloženjem (usklađivanje s EU), a drugi s negativnim (odustajanje od EU). Pri tome je još drugi stav tako formulisan da je praktično prepolovljivao udeo ispitanika koji odbijaju sankcije – poput onih koji su protiv sankcija, ali baš ne po cenu odustajanja od EU

Eventualno bi se mogla dopustiti dva afirmativna obrazloženja: 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU“; 2. „Ne, jer Srbija treba da zadrži prijateljske odnose sa Rusijom“.

Ili dva negativna obrazloženja: 1. „Da, makar i po cenu kvarenja prijateljskih odnosa sa Rusijom i poskupljenja gasa i nafte“; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji“.

Oba ova modusa su svakako poštenija, ali ni ona ne bi bila sasvim metodološki korektna. No, kombinacija afirmativnog i negativnog obrazloženja potpuno je nedopustiva – što su metodološka znanja koja se stiču već na osnovnim studijama iz društvenih nauka.

Dakako, Demostatovo pitanje i ponuđeni odgovori, formalno posmatrano, nisu imali taj nedopustivi oblik. Ipak, i oni nisu bili metodološki sasvim korektni. Od ispitanika se, naime, tražilo da se opredeli samo između dva stava, od kojih je prvi bio s afirmativnim obrazloženjem (usklađivanje s EU), a drugi s negativnim (odustajanje od EU). Pri tome je još drugi stav tako formulisan da je praktično prepolovljivao udeo ispitanika koji odbijaju sankcije – poput onih koji su protiv sankcija, ali baš ne po cenu odustajanja od EU.

Naravno da je takvo suženje izbora i neuravnoteženo formilisanje odgovora odbilo mnoge ispitanike, zbog čega se i pojavio tako visok udeo od 35% optiranja za „ne znam“ i „bez odgovora“.

Što je najgore, Demostat je sam dao tumačenje ovog svog nalaza, a koje je novinara Foneta onda i navelo da izvesti onako kako je izvestio. To tumačenje je glasilo: „Vidimo da nepuna četvrtina ispitanika (23%) smatra da `Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji `, a da sa druge strane dve petine ispitanika (42%) ima sasvim drukčije mišljenje, `Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije`“ (ovde 22; moje isticanje).

„Sasvim drukčije mišljenje“ u odnosu na „uvođenje sankcije Rusiji“ logično bi bilo neuvođenje sankcija Rusiji – a videli smo da jednostavno nije tako, jer je veliki deo protivnika sankcija, zbog zaoštreno negativnog obrazloženja iz odgovora br. 2, pobeglo u opciju „ne znam“ i „bez odgovora“.

Tako se desilo da je novinar Foneta najpre drugi odgovor izjednačio sa celokupnim skupom protivnika sankcija Rusiji (što je netačno), a onda je još, slučajno ili ne, ovu opciju dodatno smanjio zamenivši 42% (iz odgovora 2) sa 35% (iz odgovora 3). I urraa, Srbi su prestali da se baš mnogo protive sankcijama Rusiji!

Istraživanja javnog mnenja su osetljiv posao, i tu se lako gubi kredibilitet. Srećka Mihajlovića cenim kao istraživača, bez obzira što sam kritikovao neke njegove teorijske koncepcije (ovde), ili pak nalaze istraživanja (2018. u Republici Srpskoj dobio je da će Ivanić tući Dodika sa 52%:43% – a rezultat je bio 54%:43% za Dodika, kao i da će Govedarica pobediti Cvijanovićevu s 51%:44% – a rezultat je bio 47%:42% za Cvijanovićevu; ovde).

Ipak me je začudilo ovako postavljeno istraživačko pitanje, kao i nereagovanje na Fonet-ovu dezinformaciju – pogotovo što se na sajtu Demostata istovremeno s visine docira o „dezinformacijama“ koje „imaju za cilj da zamagle istinu u očima građana“, što „nanosi štetu demokratiji, pravu na informisanje i društvenoj saglasnosti“ (ovde).

Ali, Demostat je – postavljajući pitanje tako da se prepolove protivnici sankcija – svakako i sam doprineo da se, prilikom izveštavanja, nadmaši čak i ovaj „rekord“ od 64%, svodeći ga na 42%, na šta se onda nadovezala i „greška“ Foneta koja ga je dodatno smanjila na 35%. Ma bravo, momci!

Time se Demostat, nažalost, počeo opasno približavati jednoj drugoj agenciji, poznatoj po reputaciji da postavlja sugestivna pitanja – o čemu sam već kritički pisao ovde – a čiji su, takođe, nalazi u vezi sankcija predstavljeni tako da „uvođenje sankcija Rusiji ne bi podržalo 64 odsto građana Srbije dok je 16 odsto ispitanika za usaglašavanje sa EU po tom pitanju“ (ovde). Na netu ne može da se nađe originalno istraživanje, ali ne bih se smeo zakleti, na osnovu ranijih iskustava s ovom agencijom, da taj rezultat nije dobijen upravo tako što su ispitanicima, na pitanje o uvođenju sankcija Rusiji, ponuđena dva odovora: 1) „ne“, i 2) „da, da bismo se uskladili sa politikom EU“ (ovde).

Ali, Demostat je – postavljajući pitanje tako da se prepolove protivnici sankcija – svakako i sam doprineo da se, prilikom izveštavanja, nadmaši čak i ovaj „rekord“ od 64%, svodeći ga na 42%, na šta se onda nadovezala i „greška“ Foneta koja ga je dodatno smanjila na 35%. Ma bravo, momci!

A sada nešto o tome zašto nije bilo ispravke Fonet-ove greške. Tri su mogućnosti: 1. Demostat nije primetio grešku; 2. Demostat se boji da popravlja Fonet; 3. Demostat i Fonet su deo iste „ekipe“, zbog čega čuvaju jedan drugom leđa.

Prvu mogućnost apsolutno odbacujem, jer znam sposobnosti Srećka Mihajlovića kada je reč o iskustvenim istraživanjima. Uostalom, negde 1996. godine, on je osnovao Centar za unapređenje empirijskih istraživanja, u koji je i mene pozvao, baš zato što je bio nezadovoljan postojećim metodološkim standardima i stanjem u ovoj sferi primenjene društvene nauke. Znam da on razume kada se napravi brljotina i da ume da razlikuje ispravno od pogrešnog.

Ne mogu da se odlučim između mogućnosti 2. i 3, a i ne znam jesu li njima iscrpljene sve opcije. Golim okom se vidi da je u našoj javnosti nastao kolonijalni oligopol „prozapadnih“ medija, pro-EU/NATO stranaka, ljudskopravaških NVO, politički korektnih stručnjaka i podobnih javnomnenjskih agencija.

Drugo, ovaj kolonijalni oligopol je ozbiljno moćan – što se lepo vidi u načinu indukovanja i usmeravanja aktuelnih protesta (bez obzira na njihovu inicijalnu opravdanost; v. ovde). Gledanost i poverenje u kompradorske „medije (Danas i Nova) i paramedije (Nova S i N1) u vlasništvu jedne opskurne korporacije“ sekundarni su u odnosu na njihov politički i društveni uticaj, naročito kada je reč o kompradorskoj eliti i sitnoj (auto)kolonijalnoj buržoaziji (koja i daje potrebnu masu za bg. proteste)

Taj oligopol je, najpre, izrazito bogat. Između 2017. i 2022. godine, američki Kongres je opredelio 1,5 milijardi dolara u okviru četiri računa aproprijacije strane pomoći kroz Fond za borbu protiv ruskog uticaja (Countering Russian Influence Fund – CRIF; ovde 1). Od toga je samo u medije i NVO u Srbiji uloženo 56 miliona dolara, u BiH 81 milion dolara, u CG 50 miliona dolara (ovde 16) – što znači da je samo na suzbijanje ruskog „malignog“ uticaja na Srbe potrošeno nekih 120 miliona dolara. (I opet 80% Srba protiv sankcija Rusiji – kakvo epsko traćenje para!).

Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) navodi da je od 2001. godine do 2019. uložila oko 140 miliona dolara u aktivnosti namenjene civilnom društvu i medijima u Srbiji (ovde), a samo u ovoj fiskalnoj godini izdvojen je 41 milion dolara (ovde). Ukupno, pak, kako se navodi na sajtu Stejt departmenta, „od 1998. SAD su obezbedile 1,1 milijardu pomoći Srbiji da joj pomognu da se razvije kao prosperitetna demokratija (…) integrisana u regionalne i zapadne institucije“ (isto). (I opet – puć).

Drugo, ovaj kolonijalni oligopol je ozbiljno moćan – što se lepo vidi u načinu indukovanja i usmeravanja aktuelnih protesta (bez obzira na njihovu inicijalnu opravdanost; v. ovde). Gledanost i poverenje u kompradorske „medije (Danas i Nova) i paramedije (Nova S i N1) u vlasništvu jedne opskurne korporacije“ (ovde) sekundarni su u odnosu na njihov politički i društveni uticaj, naročito kada je reč o kompradorskoj eliti i sitnoj (auto)kolonijalnoj buržoaziji (koja i daje potrebnu masu za bg. proteste).

Ovi „mediji i paramediji“, koji su zapravo hibridne i bastardne ustanove – s glavom čoveka (medij), a telom zmije (kolonijalna propaganda) – imaju funkciju da obezbede ideološku legitimaciju kojom se vrši normalizacija kolonijalnog položaja Srbije – od Danasa, tog „kolaboracionističkog lista“ i „službenog glasnika srpskog autošovinizma“, u kome kolumnisti pišu jedan te isti tekst već godinama, zbog čega u njemu „devedesete večno traju“, pa sve do „luksemburških propagandnih kanala“ poput „Nove S“ ili N1, na kojima defiluje cvet naše kompradorske elite kao svojevrsni Apel srpskom narodu 2.0. Moć ovih „medija i paramedija“ je tolika da čak i jedan Boško Obradović nalazi za uputno da čestita rođendan ovdašnjem The Colonial Times-u (ovde; slika ovde).

Preko ovih „autokolonijalnih transmisija“, naši kompradorski propagandisti i denuncijanti, u savezu sa političkim kolaborantima i kapitulantima, nastoje da u javnosti sistematski zamagle prepoznavanje istinske agresije i glavnog zla. Njihov cilj je da od naroda naprave „stanovništvo“ koje samo zanima „briga za korito i hranu“ 

Preko ovih „autokolonijalnih transmisija“, naši kompradorski propagandisti i denuncijanti, u savezu sa političkim kolaborantima i kapitulantima, nastoje da u javnosti sistematski zamagle prepoznavanje istinske agresije i glavnog zla. Njihov cilj je da od naroda naprave „stanovništvo“ koje samo zanima „briga za korito i hranu“ (ovde 26) – kako bi se sproveo kolonijalni Endlösung srpskog pitanja.

U tom kompradorskom oligopolu – to vidi svako ko makar malo ume da gleda – izvršen je ideološki Gleichschaltung, a na akcionom planu, naročito na nižim nivoima transmisije, uspostavljena je Kadaverdisziplin. Zato nije moguće iskakanje, u vidu ispravljanja dezinformacije – jer, kredibilnost kolonijalnog oligopola niko iznutra ne sme da dovede u pitanje. Otuda i imamo izveštavanje o istraživanjima javnog mnenja kao praksu kompradorskog neutralizovanja nepoželjnih stavova i mišljenja građana Srbije.

Ali, uzaludnog li posla. Srbi su postojali i pre NATO i EU, a postojaće i posle. Ne vredi.

(Iskra)