Geopolitika zlostavljanja

Da velike zemlje umeju da zlostavljaju i ponižavaju male, to nije ništa novo u svetskoj politici. Samo su metode različite.

Kada je Kolumbija, 1903, odbila da potpiše sa SAD ugovor o ustupanju na 99 godina zone budućeg panamskog kanala, SAD su jednostavno otcepile najseverniju kolumbijsku pokrajinu Panamu, i sa predstavnicima nove države sklopile istovetni sporazum (Robert D. Šulcinger, Američka diplomatija od 1900. godine. Beograd: Udruženje za studije SAD u Srbiji, 2011, str. 51). Kolumbija nije htela da se odrekne zone od 10 kilometara. Zato joj je uzeta cela Panama.

Kada je nova vlada u Santo Domingu, 1904, odlučila da sama preuzme vođenje državnih finasija i zahvalila se na saradnji američkom koncernu Santo Domigno Improvement Co., koji je dotad to radio, SAD su poslale mornaricu i imenovale Amerikanca za šefa dominikanske carine (Šulcinger, str. 54–55). Dakle, Santo Domingo je hteo nazad svoje finansije. Dobio ih je. Ali, bez glavnog izvora prihoda – carina.

Kada su, 1914, Meksikanci uhapsili neke američke mornare koji su se bez dozvole lučkih vlasti iskrcali u Tampiku, pa ih odmah zatim pustili, pri čemu se nadležni oficir još i lično izvinio američkom admiralu, ovom to nije bilo dovoljno već je tražio da Meksikanci povrh svega ispale još i 21 pozdravni plotun u čast SAD. Meksikanci su mislili da je to previše, pogotovo što SAD nisu priznavale njihovu tadašnju vladu, pa su ponudili da oni počnu sa pozdravnim plotunom, da Amerikanci odgovore, te da tako, uzajamno salutirajući, izglade incident. Na to su SAD jednostavno okupirale Vera Kruz (Šulcinger, str. 80). Nećete da salutirate? Nema problema, uzećemo vam najveću luku.

Srbija je često bila u prilici da bude zlostavljana, pogotovo poslednjih dvadesetak godina. Ali, ovo što nam se već neko vreme dešava u našim odnosima sa Briselom i Vašingtonom posebna je vrsta zlostavljanja, za koju ne verujem da je zabeležena u međunarodnim relacijama.

Najpre, kod ovog zlostavljanja nema konačne liste zahteva koje žrtva treba da ispuni da bi sa zlostavljanjem prestalo. To je ona čuvena epizoda koju, u svojoj knjizi Pravila ćutanja, opisuje Momir Bulatović. Slobodan Milošević traži od Vorena Kristofera da napiše uslove koje Srbija treba da ispuni kako bi SAD prestale da nas kinje, a ovaj kaže: „Nema posebnih uslova. Morate uvek i na svakom mestu da uradite ono što se od vas očekuje”.

Štaviše, ne samo da nema konačne liste, nema ni jasnih zahteva. Moramo „uraditi ono što se od nas očekuje”, ali čak ni konkretna očekivanja nisu baš sasvim jasno određena. Žrtva mora stalno da oseća krivicu da nešto jednostavno nije uradila kako treba. Zato joj se ne daju konačni zadaci. Svaki viši činovnik Brisela, Vašingtona, Berlina ili Haga može da Srbiji iznosi svoje primedbe na urađeno, da joj menja zadatke, da joj zadaje nove „obaveze“ ili da joj resetuje stare.

Tako se uspostavlja tipična „nastrana komunikacija“ (Jasmina Ahmetagić, Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost, Beograd: Službeni glasnik, 2011, str. 20). Tu je žrtva neprestano u nejasnom i nesigurnom položaju. Ona je po definiciji kriva i šta god da uradi, ona se svoje krivice ne može osloboditi.

Nastranost briselsko-vašingtonskog odnosa prema Srbiji vidi se i po tome što se od žrtve traži da radi ne samo sve što od njega zlostavljač zahteva („uspostavi granicu prema Kosovu“; „razmontiraj institucije na Severu“; „primi prištinskog oficira za vezu“, itd), već i da pogađa njegove skrivene želje i potrebe. Zlostavljač očekuje od žrtve da sa njim igra svojevrsnu patološku igru. U toj igri, naime, zlostavljač ne izriče žrtvi baš sve svoje ucene. Jer, zlostavljač je po sopstvenoj definiciji „civilizovan i pristojan“, a ucene, prljave želje i zahtevi teško idu uz takvu definiciju. Od žrtve se zato očekuje da oseti, nasluti, pogodi, šta je to što zlostavljač zapravo želi. Šta je još uslov za EU? Šta je to što se ne traži otvoreno od Srbije (jer se nije tražilo ni od drugih zemalja), ali se očekuje da Srbija pogodi i ispuni? Gej parada? Još novca iz budžeta ljudskopavaškim NVO-ima? Konfederalni status za Vojvodinu? Još nagrada Srbljanovićki i Basari?... Spisak je neograničen i neodređen. Ali, zlostavljač ništa od toga neće otvoreno tražiti. Samo će žrtvu nemim znacima „ohrabrivati“ da je „na dobrom putu“, i da „samo tako nastavi“.

Zatim, žrtva mora ćutke, bez primanja naređenja, bez raspravljanja, ali i bez bilo kakve diskurzivne refleksije, da uradi to „što treba“. O većini stvari koje Srbija ispunjava, pogađajući želje svojih zlostavljača, čak se ne sme ni pisati, niti razgovarati. Tajna zlostavljanja mora ostati neizrečena, nesaznata, skrivena pod tepihom diplomatskih salona Beograda, Strazbura ili Brisela. Sada, misli zlostavljač, kada nema bombardovanja ili sankcija, kada se nasilje nad Srbijom stoga više ne vidi, to nasilje postaje čisto, prozračno, nevidljivo. Tako zlostavljanje prelazi u nebiće. Jer, sa tim strašnim ćutanjem žrtve, sa tom strašnom saradnjom koju žrtva mora da pokazuje prema zlostavljaču, zlostavljanje postaje regularni, legitimni tretman žrtve. Kroz ćutanje i saradnju žrtve, perverzni zlostavljač postaje legitimni vaspitač nesrećne žrtve. Ima li veće nesreće za žrtvu?

Uz to, da bi zlostavljač lakše kinjio, od suštinske je važnosti da razbije žrtvino samopouzdanje (Ahmetagić, str. 23). Žrtva mora prvo da bude dezorijentisana, raspamećena, da započne sa samookrivljavanjem, da za sebe počne da misli da ništa nije u stanju da uradi kako treba, te da je zlostavljanje nekako zaslužena i prirodna kazna za njenu „nesposobnost“ i „krivicu. Tome, u slučaju Srbije, služe drugosrbijanski mediji i kompradorski intelektualci. Oni su, naravno, plaćeni da večito proizvode autošovinističku histeriju, i tako da zbunjuju i obeshrabruju žrtvu.

No, ne razara se samo žrtvino samopouzdanje, razara se i njeno sećanje na prošlost, razara se i ceo njen identitet. Prošlost, naime, mora biti tako reinterpretirana (revidirana) da se žrtvina krivica protegne što dalje. Žrtva više ne sme da pamti nijedno prošlo stanje u kome nije bila „kriva za nešto“. I opet na pozornicu stupaju drugosrbijanski istoričari i mediji. Srbiji se pronalazi antisemitizam u ranom 19. veku, fašizam u ranom 20. veku, a koreni genocidnosti i etničkog čišćenja datiraju se čak u 14. vek. Pošto se utvrdi da je žrtva oduvek „kriva za nešto“, postaje jasno da ona mora biti kriva i za svoje sadašnje zlostavljanje.

Podrazumeva se da i sama žrtva mora da veruje kako je ona jedini krivac za vlastitu zlosrećnu sudbinu. Stoga samookrivljavanje mora biti toliko razvijano da se prirodno pretapa u poziv zlostavljaču da „uspostavi pravdu“ i još jednom kazni žrtvu. Samookrivljavanjem, tako, žrtva postaje saučesnik zlostavljača u svom sopstvenom poniženju. Žrtva mora ne samo da proglasi vlastitu krivicu. Ona ima sebi da odredi i kaznu, te da lično izmoli zlostavljača da je na odgovarajući način kazni. Za tu nakaznu igru opet će biti zaduženi i plaćeni drugosrbijanski mediji i intelektualci – od neoustaških E-novina do neokolonijalnog Peščanika.

Najgore je što svaki poseban kvalitet koje poseduje žrtva još više raspomamljuje zlostavljača (Ahmetagić, str. 21). Žrtva nikako ne sme biti lepa, dobra ili plemenita, jer će se onda videti prava priroda zlostavljača. Zato se žrtva mora srozati u ružnoću, zlo i nikost. Zapravo, žrtva sama ima da prizna da je takva, da u to poveruje, kako bi zlostavljaču bilo lakše da izvrši zlostavljanje. I opet je to posao za E-novine, i ostale drugosrbijanske „mašine za prljanje“.

I tako se do kraja uspostavlja odnos permanentnog, strukturalnog zlostavljanja. U tom poslu, kao što smo videli, (sa)učestvuju briselski i haški službenici, beogradske i vašingtonske diplomate, neokolonijalni novinari i kompradorski intelektualci, umetnici-narkomani i (auto)šovinistički blogerski bašibozuk (koji se takmiči ko će ostaviti „kreativniji“ i prljaviji „antisrbijanski“ komentar u E-novinama)...

Nužan je odgovor istinske kritičke javnosti u Srbiji na ovo što nam se događa. Jačanje kulturne samosvesti i nacionalnog samopouzdanja prvi je korak u odbrani sebe i zdrave pameti našeg društva. Drugi korak treba da bude naš aktivan otpor agresiji koju doživljavamo u ovom neobjavljenom medijskom i kulturnom ratu. Treći korak, konačno, treba da bude jasna identifikacija i socijalna osuda ne samo glavnih zlostavljača, već i njihovih plaćenih ili dobrovoljnih saučesnika.

„Srbija nije šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar“, reče pesnik. Vratimo samopouzdanje i pružimo otpor. I te reči će biti istinite.

(Geopolitika, januar 2013)