Dve godine SNS-a, ili tamni vilajet

Dvogodišnjica osnivanja SNS pala je u vrlo dobro vreme za ovu stranku. Boris Tadić je u septembru, prihvatajući briselski diktat u vezi sa našom rezolucijom u UN, napustio politiku „realnog patriotizma“ – tj. kakve-takve odbrane nacionalnih interesa „u skladu sa mogućnostima i postojećim uslovima“. On je tada prešao na poziciju „LDP realizma“ – tj. izvršavanja naloga Brisela i Vašingtona „u skladu sa uslovima“. Taj „istorijski zaokret“, kako ga je oduševljeno nazvao vodeći kolumnista Danasa[1], međutim, nije baš oduševio većinu građana. Takođe, Tadić je, sa majskom rezolucijom o Srebrenici i nedavnim, ko zna već kojim po redu izvinjenjem, u Vukovaru realizovao, zapravo, drugosrbijanski koncept „istine“ o postjugoslovenskim ratovima. Ta „istina“ je suprotna činjenicama, zdravom razumu i dobrom ukusu ogromne većine biračkog tela. Zato ni na taj Tadićev potez dubinsko javno mnjenje Srbije nije dobro reagovalo. I treće, isrcpljujuća ekonomska kriza bila je u Tadićevoj vladi praćena jednako iscrpljujućom neaktivnošću. Zato se naspram nje, kao potpuni kontrast, 10. oktobra javila neiscrpna energičnost u izvođenju šest hiljada policijaca na beogradske ulice i u hitnom donošenju seta novih, represivnih mera. Ni ovo nije naišlo na neko naročito razumevanje kod građana Srbije. Naprotiv, verovatno da Tadić i njegova stranka, od 2004. do danas, nisu stajali toliko loše, bilo u eliti, bilo u narodu.

Tako oslabljenom Tadiću i takvoj slaboj i neuglednoj vladi zaista nije teško biti opozicija. Još ako se ima u vidu i okolnost na koju je juče skrenuo pažnju Đorđe Vukadinović – da će Demokratsku stranku narednih meseci potresati unutarpartijske borbe oko izbora potpredsednika[2] – jasno je da će naprednjaci, kao jak i neuzdrman konkurent za vlast, sačekati početak zvanične predizborne kampanje (sledeće godine). A od te tačke, sa ovako slabim Tadićem, oni imaju otvoreni put ka relativnoj (mada ne i apsolutnoj) pobedi na izborima.

U Srbiji, naime, danas imamo podeljeni suverenitet između naroda i ambasadora, kao što je u 19. veku on bio podeljen između naroda i kralja. Obrazovanje nove vlade sada zavisi od dva suvereno-politička činioca, kao što je to bilo i pre stotinak godina.

No da li će posle narednih izbora oni obrazovati vladu, ili će biti samo partner u zajedničkoj vladi sa DS, to tek ostaje da se vidi. Ipak, to ne zavisi samo od izbornog ishoda, već i od volje ambasadora. U Srbiji, naime, danas imamo podeljeni suverenitet između naroda i ambasadora, kao što je u 19. veku on bio podeljen između naroda i kralja. Obrazovanje nove vlade sada zavisi od dva suvereno-politička činioca, kao što je to bilo i pre stotinak godina. Jedino što su onda oba faktora bili ustavni, a danas je jedan ustavni, a drugi neustavni. Ali, po faktičkoj raspodeli moći, to je isti odnos snaga kao u 19. veku, koji se mora razumeti da bismo mogli da pratimo naša glavna politička zbivanja[3].

Dakle, da se vratimo na SNS, samo njegova ozbiljna izborna pobeda – koja bi iznosila preko 35 posto glasova – mogla bi da prinudi ambasadore da mandat za obrazovanje nove vlade povere Nikoliću. Ako u tome ne uspeju, ako ne dobiju konačno svoju kvotu ministarstava, nadleštava i javnih preduzeća, naprednjaci ulaze u opasnu zonu. Oni rizikuju da im se ospu ne samo aktivisti, koji su u tu stranku mahom došli osetivši miris državne sinekure, već i dela birača, kojima je, još iz radikalskih vremena, dosadilo da za Nikolića uporno glasaju, a da on nikada ne dođe na vlast.

No, šta bi moglo doprineti naprednjačkom konačnom uspehu? Intelektualci bi vam odmah rekli – dobra politička ideja, dobar politički program. Ali, naprednjaci su dvogodišnjicu osnivanja dočekali bez političkog programa. Zapravo, oni su je dočekali sa jednim omanjim dokumentom („Deset principa političkog delovanja“), koji je ne samo vrlo kratak, već i sastavljen od opštih mesta: "I Kosovo i Evropa", "I Rusija i EU", "i Srbi van Srbije i nacionalne manjine u Srbiji", "borba protiv korupcije", "pravna država", "moderna vojska", "uspešna privreda", "socijalna pravda", "decentralizacija"...[4] Ali, baš to što nemaju program naprednjacima je omogućilo širi prostor za različito taktiziranje. Oni su lakše mogli da politički vrludaju, tamo i ovamo, čas napadajući Tadićevu širokogrudost prema Vojvodini, čas pristajući na njegov Statut APV[5], čas napadajući Tadićevo „nedogovaranje“ sa Briselom (oko rezolucije u UN), čas odbacujući njegov dogovor kao preterano popuštanje, čas izjavljujući u razgovorima sa DSS-om da EU ima alternativu, čas zaklinjujući se da nisu tako mislili i šaljući pismena uveravanja ambasadorima da su ostali verni EU...

Šta bi moglo doprineti naprednjačkom konačnom uspehu? Intelektualci bi vam odmah rekli – dobra politička ideja, dobar politički program. Ali, naprednjaci su dvogodišicu osnivanja dočekali bez političkog programa.

Dakle, to što do sada nisu imali nekakvu određenu, specifičnu političku ideju, nekakav određeni politički program, pokazalo se zapravo kao prednost naprednjaka. Niko ih ne može optužiti da su nedosledni, jer nemaju čemu ni da budu dosledni. Drugi bi, možda, rekli da bi naprednjacima za ubedljiviju pobedu na izborima bio potreban bolji pristup medijima. Ali, kao što je već primećeno[6], njihovo prisustvo i tretman kudikamo su povoljniji nego što su ih srpski radikali ikada imali – čak i onda kada se SRS u biračkom telu bližio „koti 40“ (odsto glasova). Evroreformski mediji (Blic, B92, pa i RTS) sasvim pristojno tretiraju SNS i njegove vođe. I, iskreno rečeno, naprednjacima i ne treba više. Jer, da imaju više vremena i prostora u medijima, Vučić i Nikolić bi ne samo brže dosadili, već bi se brže videle i sve slabosti njihove noseće političke priče. Jer, opšte fraze – „mir u svetu, napredna ekonomija, manja ozonska rupa, bolji saobraćaj, bla, bla...“ – mogu se okretati jedno vreme. Ali, posle toga i novinari i publika doći će do toga da ipak postave pitanje – a kako to mislite da uradite? Kada se postavi to pitanje videće se da naprednjaci nemaju da ponude išta drugo od onog što Tadić i DS već rade. A to je: čekanje da kriza sama od sebe prođe (a u međuvremenu će vlada popunjavati rupe u budžetu rasprodajom preostalih javnih preduzeća).

Ako im veća medijska prisutnost možda i nije toliko neophodna, šta bi onda moglo pomoći naprednjacima u penjanju na postolje vlasti? Rekao bih da je to par uglednijih imena, kojima bi naprednjaci mogli zamahati ispred očiju javnosti kada ih se neko konačno bude setio da priupita – a koji to, tačno, tim SNS nudi naciji kao alternativu Cvetkoviću, Dinkiću i Đeliću? Jer, zaista, koga šira javnost zna u naprednjacima, a da to nisu Vučić i Nikolić? Malo kog. Ako dobro razumem nijanse u političkoj retorici, verovatno je i sam Tomislav Nikolić svestan tog problema, čim je u svom govoru, u Areni, pozvao stranku da se otvori ka novim ljudima, a stranačke funkcionere da ne budu uskogrudi prema novim imenima[7].

Evroreformski mediji (Blic, B92, pa i RTS) sasvim pristojno tretiraju SNS i njegove vođe. I, iskreno rečeno, naprednjacima i ne treba više. Jer, da imaju više vremena i prostora u medijima, Vučić i Nikolić bi ne samo brže dosadili, već bi se brže videle i sve slabosti njihove noseće političke priče.

Ta „nevidljivost“ ekonomskih, upravnih ili kulturnih kadrova SNS, koji bi trebalo da stoje odmah iza Vučića i Nikolića, verovatno i jeste najslabija marketinška tačka naprednjaka. Ona govori dosta toga o unutrašnjim odnosima u stranci. Ona govori dosta toga i o karakteru njenog glavnog kadrovika (koji, izgleda, još nije preboleo „dečju bolest“ ambicioznih genseka – sumnjičavost prema potencijalnim konkurentima). No ovi kadrovi bi, ako ih ima, morali da „preskoče“ tu prepreku i predstave se javnosti. A ako ih nema, onda bi ih svakako trebalo naći[8].

Ali, čak i da naprednjaci dostignu 35 posto glasova, nije sasvim izvesno da će sami birati koalicione partnere i sami sastavljati vladu. Oni još moraju dokazivati svoju bezrezervnu evroatlantsku lojalnost pred ambasadorima. Zato će, u tom slučaju, verovatno za partnera dobiti neke (ili možda čak i većinu) od sadašnjih koalicionih saradnika Tadića. Mogućnost da SNS pravi vladu sa DSS, ili čak sa SRS, samo je teorijska. U nju, mislim, da slabo ko u ovoj zemlji više uopšte veruje. 

Iako bi vlada naprednjaka mogla značiti izvestan otklon od najgrubljih vidova drugosrbijanskog zatiranja srpske kulture, ona ipak neće značiti ozbiljniju stratešku promenu u srpskoj politici. Teško je verovati da će Nikolić i Vučić imati i volje i snage da srpski državni brod vrate na kurs „realnog patriotizma“. Kao u priči u „tamnom vilajetu“, patriotski glasači će se možda kajati šta god da u vezi naprednjaka urade. Ako glasaju za njih, verovatno će se pokajati. A ako ne glasaju za njih, možda će se još više pokajati. Kakogod, svi znamo da iz tamnog vilajeta treba jednog dana izaći. No zaista je teško poverovati da su naprednjaci ti koji će nas iz njega izbaviti.