Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.

Човек не може да се не запита – а да нису и друге, једнако страшне сумње можда истините? Шта је са оним чуваром-сведоком у афери Савамала, који је због „прединфарктног“ стања превезен на ВМА, да би због „везаних црева“ затим био пребачен на неурологију где је „физички везан“ због „менталних проблема“, па је убрзо „умро природном смрћу“? У то нас је најгорљивије уверавао управо – министар Лончар. 

Видећемо да ли ће се „афера Јајинци“ завршити другачије од „афере државни удар“. Добро ће бити да јавност добије коначне (тачне) одговоре. У супротном, оцена о драматичним аферама као делу премијерове технологије власти, могла би бити потврђена.