Očigledno da je Beograd 2008. raskrsnica u politici Srbije. Aleksandar Pavić je lepo primetio da onaj ko iskreno hoće nacionalno pomirenje danas, ima priliku da ga pokaže na primeru Beograda.

U izbornoj noći, međutim, kao da se pred nama pojavio neko drugi. Kao da je umesto Tadića pred novinare izašao Čedomir Jovanović.

Pametni ljudi u SRS, DSS i SPS jasno vide da, ako žele da naprave zajedničku vladu, potrebne su im dve pobede. Jedna na izborima, a druga nakon njih. Ova druga nije ništa manje važna od prve. Ona će značiti pridobijanje bar dela elite za svoju politiku. 

I koji je model upliva imao više uspeha? Model „štapa”, ili model „šargarepe”? Naravno, ovaj drugi. To ne znači da je samo to odlučilo izbore. Ali, iskustvo je pokazalo da ovdašnji birači bolje reaguju na pozitivne poruke, nego na negativne.

Prosečni birač će o sumnjama za korupciju saznati jedino ako iza različitih frakcija političke elite stoje različite frakcije ekonomske elite. Tek onda će svaka frakcija koristiti svoje medije za međusobne napade. Međutim, u vremenima kada vlada primirje, uspostavlja se pravi kartel, politički, ekonomski i medijski.