Власт и опозиција на "поправном" - преговори занат најстарији

Није то реткост да се у животу или политици као најбитније испостави управо оно што никога не занима. Е, баш у таквој атмосфери „никог-незанимања“ отпочела је прошле недеље прва рунда новог циклуса „преговора између власти и опозиције, уз посредовање представника Европског парламента“.

Тешко је на прву лопту сетити се ствари која делује тако досадно и неперспективно (плус „већ виђено“) а да, с друге стране, ипак није сасвим без везе и без утицаја на оно што ће се у наредном периоду у Србији, па и са свима нама дешавати. Реч је, да подсетимо, о другом циклусу преговора у истом или сличном формату. Први је одржан у другој половини 2019. и, за разлику од овога, пратила су га велика очекивања и огромна медијска пажња. Почело је са састанцима на Факултету политичких наука, уз посредовање неколицине агилних НВО организација и активиста, а наставило у Скупштини Србије, када су се у преговоре укључили и европарламентарци у мање-више истом саставу који ће и сада бити присутан у дијалогу. 

Исход тог дијалога био је управо обрнуто пропорционалан почетним високим очекивањима. Заведена радикализмом са друштвених мрежа, као и сећањем на масовне протесте претходних месеци, бојкоташка опозиција је преценила своје снаге и након првих састанака на ФПН лакомислено одустала од заједничких сесија, јер „неће да преговара са диктатором“. А Вучић је маниром искусног коцкара (или, ако вам је драже, „шахисте“) искористио тај поклон и пред евро-посланицима одиграо представу добре воље и демократске шмире. Бојкоташи су у медијима – и то не само оним режимским – представљени као „екстремисти“, а уз то још и „лицемери“, с обзиром да су се, иако званично не учествују у дијалогу, са европским посредницима састајали по бифеима и лобијима београдских хотела. А преостали део опозиције био је или већ „препариран“ (ЛСВ, ЛДП, СРС, ДСС, ПСГ, Шапић, мањине...), или преслаб да се избори за неке крупније и конкретније ствари.

У тим околностима, није се могло очекивати бог зна шта. На захтев дела НВО сектора, извршене су неке козметичке измене у пар изборних закона и – као најкрупније и „најмерљивије“ постигнуће на које су сви били посебно поносни – изабрано је пет нових чланова РЕМ-а, од којих су се три или четири заиста могла сматрати више или мање независним од власти. Али то и даље није било довољно за озбиљнију промену односа снага унутар овог регулаторног тела, па онда ни за промену стања у медијској сфери коју би оно требало да регулише. При чему је један од новоизабраних чланова у међувремену преминуо, а други поднео оставку због начина на који је Оливера Зекић изабрана за председницу Савета ове институције.

Укратко, РЕМ је остао оно што је био и претходних година, а већина опозиције је јунске изборе на крају ипак бојкотовала – што, и једно и друго, недвосмислено илуструје фијаско поменутих преговора, као и напора европског посредничког тима. Вучић је неке опозиционаре већ имао у џепу, а друге је у међувремену добио тиме што је смањио изборни цензус. Њему су ти „преговори“ требали само да пред ЕУ посредницима демонстрира своји „конструктивност“ и у томе је донекле и успео.

Зашто Вучић уопште учествује у овом назови „дијалогу“? Из истог разлога због којег симулира да је на „европском путу“ и да му је до тзв. евроинтеграција нешто нарочито стало. Он је, својевремено, на тежи начин научио да није политички „здраво“ и препоручљиво отворено се супротстављати вољи моћних светских фактора – а чак и ослабљена ЕУ, на челу са Немачком то за Србију ипак јесте. Зато се узвежбао у својеврсном про-ЕУ „кетману“ и симулацији. А то, у конкретном случају, значи следеће: вербално им повлађуј, периодично се заветуј да не скрећеш „са њиховог пута“ – и ради по своме. Што би можда још и могло да се разуме, па и реалполитички правда да то „по своме“ не значи – у циљу своје што неограниченије личне власти и интересу „братије“, фамилије и странке.

Вучић се узвежбао у својеврсном про-ЕУ „кетману“ и симулацији. А то, у конкретном случају, значи следеће: вербално им повлађуј, периодично се заветуј да не скрећеш „са њиховог пута“ – и ради по своме

Можда ова Вучићева стратегија и не би била толико успешна да јој са ЕУ стране не коресподира не баш иста, али доста слична суштинска незаинтересованост и лицемерје. Све и да су Србија и њена власт другачији него што јесу, за њих, не само тренутно, него и у догледној будућности, унутар ЕУ напросто нема места. Зато су, кажем то готово без шале и ироније, Александар Вучић и ОВАКВА Европска унија готово идеални партнери. Да су Брисел и они који у њему воде главну реч искреније заинтересовани за пријем Србије, вршили би озбиљнији притисак да се прилике у земљи значајније поправе. Да је, с друге стране, на на челу Србије неки искренији европејац, имао би конкретна очекивања и захтеве од ЕУ структура и оне би, бар теоретски, према њему морале имати неку обавезу.

А овако је скоро идеално и њему и њима. Односно, са обе стране имамо сличну неискреност, с тим што, за разлику од Вучића, ЕУ фактори за своје (не) чињење морају имати барем неко оправдање и покриће. И тако поново долазимо до ових несрећних преговора. Они у једном не безначајном смислу представљају алиби тзв. „међународној заједници“ (односно њеном западном делу) да – уз неке корекције и изнуђене уступке са режимске стране – настави са суштинском подршком Александру Вучићу.

Да ли тиме хоћу да кажем како су ови преговори унапред осуђени на пропаст или да ће европарламентарци у њима држати Вучићеву страну? Ни једно ни друго. Али мислим да шансе за успех објективно нису велике. (Односно, таман су толике да ипак више оправдавају учествовање него неучествовање у преговарачком процесу.) И мислим да се љуто варају они међу српским опозиционарима који мисле да ће им, независно од појединачних симпатија или антипатија, европски посредници бити аутоматски и априорни савезници.

Чему се сада можемо надати и откуд уопште нада да би овај пут могло испасти боље? Реално, ови актуелни преговори су нека врста поправног испита, на који сви актери излазе невољно, али свесни да би неучешћем у преговорима изгубили или ризиковали више. Додуше, са стране ЕУ посредника тај губитак је свакако најмањи – сем донекле непријатне чињенице да би два пута заредом учествовали у једном неуспешном дијалогу.

Објективно говорећи, у најтежој позицији тренутно је опозиција (она „права“) која сада, и због ЕУ посредника и због своје базе, активиста и бирача, мора да покаже спремност на компромис и „флексибилност“, а да истовремено изнуди или искамчи неке опипљивије уступке који би им „сачували образ“и оправдавали евентуално другачију одлуку о изласку на изборе од оне прошлогодишње. А ту своју ионако лошу позицију још додатно погоршавају међусобним, отвореним или прикривеним, тешко разумљивим сукобима – између осталог, чак и око преговарачке платформе и листе захтева која би требала бити поднета власти и међународним посредницима.    

Коначно, власт (читај, Вучић) није баш у толико доброј позицији колико то на први поглед делује, али је велико питање колико су тога свесни. Све што гледамо последњих месеци, нарочито у тзв. „скупштини“, као и у изјавама највиших представника власти, не оставља много простора за оптимизам. А фарса са отварањем „паралелног дијалога“ (са онима који, тобоже, не желе и не прихватају међународно посредништво – а са све Чедом, Чанком и неколицином лидера са двојним држављанством) указује на то да ће Вучић чак и оне уступке на које буде принуђен представити као компромис учињен овој „патриотској“ и „поштеној“ опозицији, а не мрским издајницима и бојкоташима.

Начелно, Вучићу никако не би одговарао још један бојкот, а поготово не бојкот председничких избора. Али није искључено, заправо, веома је вероватно, да – слично ситуацији од пре годину дана – режим и сада у рукаву и резерви има макар неколико тада бојкоташких листа са чијим изласком овај пут може засигурно да рачуна

Начелно, Вучићу никако не би одговарао још један бојкот, а поготово не бојкот председничких избора. Али није искључено, заправо, веома је вероватно, да – слично ситуацији од пре годину дана – режим и сада у рукаву и резерви има макар неколико тада бојкоташких листа са чијим изласком овај пут може засигурно да рачуна, а што ће додатно смањити његову ионако невелику спремност на уступке и компромис.

У сваком случају, без жеље да кршим („Четам“) правило о неизношењу детаља са разговора – а и нема се ту до сада баш бог зна шта рећи – мој је (полу)инсајдерски утисак да су тренутно за договор најзаинтересованији међународни посредници, па опозиција, па власт. А за успех преговора би требало да буде обрнуто. Или макар подједнако.

Зашто су парламентарни избори кључни? Иако се о њима најмање или готово ништа не говори, све се, заправо, врти око парламентарних избора, без обзира што их, сем писца ових редова, до сада у први план не истиче готово нико. А поготово нико не обраћа пажњу на веома значајно питање редоследа којим ће се избори одржати. Вучићу је, као што рекосмо, стало првенствено до председничких избора и до новог мандата. Опозицији, или барем њеном највидљивијем делу, стало је највише до (Бео)градских – јер им се чини, а то није ни далеко од истине – да на њима, чак и након Шапићевог званичног трансфера у СНС, имају највеће шансе. Међународним преговарачима и посредницима стало је до тога да им мисија успе, да од Вучића извуку понеки, какав-такав уступак и да се опозиција – овај пут – појави на изборима.

Дакле, из различитих разлога, парламентарни избори ни једнима, ни другима, ни трећима нису у фокусу. Посредници се плаше да можда неће успети да за њих добију Вучићев пристанак. Опозиција се плаши да на њима можда неће проћи довољно добро. А Вучића нервира помисао да ће након њих у парламенту морати да гледа мрску опозицију у релативно завидном броју.

Као да су сви помало заборавили да се ови преговори, барем номинално, и воде због нерегуларног тока и исхода јунских ПАРЛАМЕНТАРНИХ избора. Те је изборе опозиција бојкотовала. Ти су избори резултирали накарадним, нелегитимним и једностраначким парламентом

Као да су сви помало заборавили да се ови преговори, барем номинално, и воде због нерегуларног тока и исхода јунских ПАРЛАМЕНТАРНИХ избора. Те је изборе опозиција бојкотовала. Ти су избори резултирали накарадним, нелегитимним и једностраначким парламентом. Након њих је Вучић још пре званичног конституисања Скупштине најавио нове изборе „за годину дана“.

 И, коначно, најважније, једино на тим изборима би се могла претходно (тј. пре оних избора до којих је Вучићу пресудно стало) проверити и тестирати спремност режима да имплеметира оно што је у преговорима договорено и обећано. (Јер на Вучићеву демократску свест, савест и реч свакако не можемо рачунати.) Кад и ако претходно реши председничке изборе, њему ће бити готово свеједно хоће ли опозиција изаћи или бојкотовати оне парламентарне. Поготово што ће се он овај пут потрудити да не понови грешку из 2020. тј. потрудити да уведе у Скупштину барем још неколико „конструктивних“ изборних листа.

Стога би свако одлагање, померање или пролонгирање ове теме и свако „тактичко“ одустајање од безусловног захтева за ванредним парламентарним изборима већ у старту била Вучићева стратешка победа, а опозициони и демократски пораз.

(Аутор је бивши народни посланик и учесник „међустраначког дијалога“ 2019.)

(Време број 1584, 13. мај 2021.)