„Unutrašnji dijalog“ protiv „zamrznutog konflikta“ – Kosovska izdaja u terminalnoj fazi

Ovog autora i ovaj portal, ma šta inače o njima (tj. nama) mislili, ne treba posebno p(r)ozivati ni podsticati na dijalog o problemu Kosova i Metohije. Lično, o tome mislim i pišem kontinuirano (neki bi rekli, „smaram“) nezavisno od toga da li je tema ta politički oportuna, poželjna ili proskribovana. I lično sam, takođe, svedok kako se ova kosovska tematika, godinama, perfidno i sistematski gura na marginu, karikira i bagateliše, kako od strane „liberalno-građanističke javnosti, tako i od jednog nemalog dela kvazi-patriotskih i „turbo-nacionalnih“ krugova.

U dosadašnjem toku ovog tzv. „dijaloga o Kosovu“  najneumesnija, najlicemernija i ubedljivo najogavnija jeste tendencija da se svi oni koji nisu apriori ubeđeni u potrebu brze i totalne kapitulacije (priznanje nezavisnosti, potpisivanje „pravnoobavezujućeg sporazuma“ i/ili stolica za Kosovo u UN) automatski sumnjiče da „pozivaju na rat i krvoproliće“. I to vrlo često upravo od onih koji su, onda kada je to bilo preporučljivo i njima lično profitabilno, na rat neodgovorno huškali, ne vodeći mnogo računa o životima i sudbini običnih ljudi od Krajine do Kosova i Metohije.

 Ipak, najkomičniji su aktuelni pokušaji da se politička iznudica i spremnost na otvoreno kvislinštvo na jedan orvelovski način u javnosti predstave kao „odgovornost za budućnost“, pa čak i kao neka vrsta ekstremne „hrabrosti“ i „junaštva“.    

Uostalom, nije sasvim slučajno ni to što je pisac ovih redova svoje poslednje „živo“ gostovanje u nekoj debatnoj TV emisiji na srpskom „javnom servisu“ imao još početkom 2013. odnosno, neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma – i posle nikad više.

Na stranu to što Vučićeva (SNS) vlast do sada nije pokazala kapacitet ni volju da vodi istinski dijalog sa bilo kim, i o bilo čemu. Otkuda onda sad, odjednom, ovako gromoglasno i entuzijastično najavljeni  „dijalog o Kosovu“, kada je upravo ta tema godinama sistematski izbegavana i potiskivana na marginu interesovanja srpske javnosti i od koje aktuelna vlast praktično pet godina beži kao đavo od krsta. (Uostalom, nije sasvim slučajno ni to što je pisac ovih redova svoje poslednje „živo“ gostovanje u nekoj debatnoj TV emisiji na srpskom „javnom servisu“ imao još početkom 2013. odnosno, neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma – i posle nikad više.)

Da li je neko procenio da je „srpska žaba već dovoljno skuvana“? Da li je Vučiću iscurelo vreme da isporuči ono što je obećao, pa sada mora da ubrza isporuku? Da li ga neko pritiska da se stvar na Kosovu reši „po modelu dve Nemačke“, i da Srbija prestane da se protivi prijemu Kosova u UN, pa čak i da, eventualno, u tom pravcu apeluje i na Moskvu i Peking? Da li „unutrašnji dijalog“ treba da posluži samo kao dimna zavesa i smokvin list za odluke koje su već donete – a i kao svojevrstan alibi (zato se medijski forsiraju što kapitulantskiji predlozi i što opskurnije ličnosti) zahvaljujući kojem budući Vučićev predlog treba da se predstavi i doživi kao „razumno“, „srednje“ i, takoreći, „patriotsko rešenje“.

Da li je neko procenio da je „srpska žaba već dovoljno skuvana“? Da li je Vučiću iscurelo vreme da isporuči ono što je obećao, pa sada mora da ubrza isporuku?

Već čujem glas prorežimskih kritičara i komentatora: „A šta je alternativa, majkoviću? Šta ti predlažeš? Šta da se radi?“ E, pa skoro sve suprotno od onoga kako je radila ova, a u velikoj meri i ona prethodna vlast. Ne srljaj i ne forsiraj rasplet onda kada si u nepovoljnijoj poziciji. Drži čvrsto ono što držiš i ne daji to (bezbednost i pravosuđe na severu, energetika, međunarodni telefonski broj...), za vrapca na grani zvanog „Zajednica srpskih opština“ i virtuelni napredak na više nego neizvesnom „evropskom putu“.

Ha, pa to je onda „zamrznuti konflikt“! Jeste, pa šta? Zovite ga kako hoćete.  Tzv. „zamrznuti konflikt“ se predstavlja kao „najgore rešenje“ upravo od strane onih koji žele da rešenje bude brzo – i nepovoljno po srpske interese.

Tzv. „zamrznuti konflikt“ se predstavlja kao „najgore rešenje“ upravo od strane onih koji žele da rešenje bude brzo – i nepovoljno po srpske interese. 

Dakle, od strane: 1. Albanaca – kojima se žuri da zakruže svoju državnost. 2. Zapadnog dela „međunarodne zajednice“ (čitaj SAD  i vodećih članice EU), koji kosovsku nezavisnost podržavaju i sponzorišu. I, konačno, (3.) jednog, ne toliko velikog koliko glasnog i uticajnog domaćeg političkog lobija koji  radi za one pomenute pod tačkama 1. i 2. E, sad, nevolja je što se poslednjih godina toj grupaciji pridružila i beslovesna i/ili beskarakterna – uvek se kolebam šta je tu primarnije, ali na kraju mu, zapravo, izađe na isto – SNS armija. I što se više gotovo ne može razlikovati šta o Kosovu i povodom Kosova kaže Aleksandar Vučić, a šta evroatlantske perjanice poput Čede Jovanovića, Sonje Liht i Vuka Draškovića. Svi oni traže „brzo rešenje“ i „hrabre poteze“, koje će nas „pogurati napred“.

Uostalom, pogledajmo kiparski konflikt. Još malo pa pola veka traje kiparska kriza i pregovori u vezi nje – obe strane drže svoje pozicije,  pomaci su mali i mikroskopski – pa, opet, niti su se u međuvremenu međusobno poubijali, niti su propali jedni ili drugi. Iako, razume se, ni jedna situacija nije ista i doslovno uporediva, čini mi se da bi Srbija imala štošta da nauči iz ovog kiparskog primera, bez obzira da li se fokus stavlja na integralistički (grčki) ili separatistički (turski i „severnokiparski“) aspekt problema. Drugim rečima, Srbija bi morala da, poput Nikozije, čvrsto insistira na teritorijalnom integritetu i, istovremeno, mogla da, poput turske manjine na severu ostrva, energično čuva srpske pozicije na severu KiM, kao zalog za neke buduće, ozbiljne, a ne fingirane pregovore o statusu. Naučiti se, dakle, ima čemu i može kako od kiparskih Grka, tako i od Turske i od kiparskih Turaka. Ali je aktuelna vlast, kombinacijom svoje gluposti i spoljnih „prijateljskih saveta“, taj model unapred otpisala i proglasila za „najgoru moguću soluciju“.

zašto bi Albanci uopšte pregovarali ako smo im Briselskim sporazumom 1. i 2 (kao i prethodećim, „Borkovim“ sporazumom sa Editom Tahiri) dali manje-više sve do čega im je stalo 

Nažalost, ishitreno i olako potpisani „Briselski sporazum“ – i to je njegova najpogubnija strana – uveliko je pogoršao srpske pozicije na severu pokrajine, praktično izručivši Albancima ovu kompaktnu srpsku teritoriju (nad kojom, obratite pažnju na ovo gospodo režimske patriote i svi Vi koji govorite kako je „Vučić, ipak, manje zlo“, sve do dolaska Vučića i SNS-a Priština i Tači nisu imali gotovo nikakvu operativnu kontrolu), čime je, zapravo, smanjena šansa da do bilo kakvih ozbiljnih razgovora dođe. Jer, zašto bi Albanci uopšte pregovarali ako smo im Briselskim sporazumom 1. i 2 (kao i prethodećim, „Borkovim“ sporazumom sa Editom Tahiri) dali manje-više sve do čega im je stalo i što bi ih, eventualno, moglo naterati na neke ustupke, bilo Beogradu, bilo Srbima na severu KiM. 

Drugim rečima, naravno da je najbolje ići na „istorijski dogovor“ sa Albancima – ukoliko za tako nešto ima prostora i ukoliko u toj sintagmi „istorijski dogovor“ nije samo eufemizam za kapitulaciju i puno priznanje kosovske nezavisnosti, u zamenu za ništa, ili, eventualno, u zamenu za par otvorenih-zatvorenih poglavlja u pregovorima sa EU.

naravno da je najbolje ići na „istorijski dogovor“ sa Albancima – ukoliko za tako nešto ima prostora i ukoliko u toj sintagmi „istorijski dogovor“ nije samo eufemizam za kapitulaciju i puno priznanje kosovske nezavisnosti, u zamenu za ništa

Ukoliko, pak, takav dogovor koji bi garantovao očuvanje barem minimuma srpskih državnih i nacionalnih interesa na KiM nije moguć – a sva je prilika da nije, jer se kosovskim Albancima čini da nemaju razloga da prave bilo kakve ustupke, a ni zapad ih ne pritiska ozbiljno da to čine – onda je zamrznuti konflikt svakako „drugo najbolje“, to jest, najmanje loše rešenje. U svakom slučaju, mnogo bolje od klasične predaje i kapitulacije koja nam se u dosadašnjem toku Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“, u različitim pakovanjima, nudi kao „genijalno“, „hrabro“ i spasonosno rešenje.

Plašim se da čuvena Dučićeva opaska o onima koji su hrabri „ne zato što se nikoga ne plaše, već zato što se ničega ne stide“ itekako može da se odnosi i na zlo koje u ovom trenutku Srbijom vlada.  

Pročitajte još:

Aleksandar Vučić: Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu?