„Унутрашњи дијалог“ против „замрзнутог конфликта“ – Косовска издаја у терминалној фази

Овог аутора и овај портал, ма шта иначе о њима (тј. нама) мислили, не треба посебно п(р)озивати ни подстицати на дијалог о проблему Косова и Метохије. Лично, о томе мислим и пишем континуирано (неки би рекли, „смарам“) независно од тога да ли је тема та политички опортуна, пожељна или проскрибована. И лично сам, такође, сведок како се ова косовска тематика, годинама, перфидно и систематски гура на маргину, карикира и багателише, како од стране „либерално-грађанистичке јавности, тако и од једног немалог дела квази-патриотских и „турбо-националних“ кругова.

У досадашњем току овог тзв. „дијалога о Косову“  најнеумеснија, најлицемернија и убедљиво најогавнија јесте тенденција да се сви они који нису априори убеђени у потребу брзе и тоталне капитулације (признање независности, потписивање „правнообавезујућег споразума“ и/или столица за Косово у УН) аутоматски сумњиче да „позивају на рат и крвопролиће“. И то врло често управо од оних који су, онда када је то било препоручљиво и њима лично профитабилно, на рат неодговорно хушкали, не водећи много рачуна о животима и судбини обичних људи од Крајине до Косова и Метохије.

 Ипак, најкомичнији су актуелни покушаји да се политичка изнудица и спремност на отворено квислинштво на један орвеловски начин у јавности представе као „одговорност за будућност“, па чак и као нека врста екстремне „храбрости“ и „јунаштва“.    

Уосталом, није сасвим случајно ни то што је писац ових редова своје последње „живо“ гостовање у некој дебатној ТВ емисији на српском „јавном сервису“ имао још почетком 2013. односно, непосредно пре потписивања Бриселског споразума – и после никад више.

На страну то што Вучићева (СНС) власт до сада није показала капацитет ни вољу да води истински дијалог са било ким, и о било чему. Откуда онда сад, одједном, овако громогласно и ентузијастично најављени  „дијалог о Косову“, када је управо та тема годинама систематски избегавана и потискивана на маргину интересовања српске јавности и од које актуелна власт практично пет година бежи као ђаво од крста. (Уосталом, није сасвим случајно ни то што је писац ових редова своје последње „живо“ гостовање у некој дебатној ТВ емисији на српском „јавном сервису“ имао још почетком 2013. односно, непосредно пре потписивања Бриселског споразума – и после никад више.)

Да ли је неко проценио да је „српска жаба већ довољно скувана“? Да ли је Вучићу исцурело време да испоручи оно што је обећао, па сада мора да убрза испоруку? Да ли га неко притиска да се ствар на Косову реши „по моделу две Немачке“, и да Србија престане да се противи пријему Косова у УН, па чак и да, евентуално, у том правцу апелује и на Москву и Пекинг? Да ли „унутрашњи дијалог“ треба да послужи само као димна завеса и смоквин лист за одлуке које су већ донете – а и као својеврстан алиби (зато се медијски форсирају што капитулантскији предлози и што опскурније личности) захваљујући којем будући Вучићев предлог треба да се представи и доживи као „разумно“, „средње“ и, такорећи, „патриотско решење“.

Да ли је неко проценио да је „српска жаба већ довољно скувана“? Да ли је Вучићу исцурело време да испоручи оно што је обећао, па сада мора да убрза испоруку?

Већ чујем глас прорежимских критичара и коментатора: „А шта је алтернатива, мајковићу? Шта ти предлажеш? Шта да се ради?“ Е, па скоро све супротно од онога како је радила ова, а у великој мери и она претходна власт. Не срљај и не форсирај расплет онда када си у неповољнијој позицији. Држи чврсто оно што држиш и не даји то (безбедност и правосуђе на северу, енергетика, међународни телефонски број...), за врапца на грани званог „Заједница српских општина“ и виртуелни напредак на више него неизвесном „европском путу“.

Ха, па то је онда „замрзнути конфликт“! Јесте, па шта? Зовите га како хоћете.  Тзв. „замрзнути конфликт“ се представља као „најгоре решење“ управо од стране оних који желе да решење буде брзо – и неповољно по српске интересе.

Тзв. „замрзнути конфликт“ се представља као „најгоре решење“ управо од стране оних који желе да решење буде брзо – и неповољно по српске интересе. 

Дакле, од стране: 1. Албанаца – којима се жури да закруже своју државност. 2. Западног дела „међународне заједнице“ (читај САД  и водећих чланице ЕУ), који косовску независност подржавају и спонзоришу. И, коначно, (3.) једног, не толико великог колико гласног и утицајног домаћег политичког лобија који  ради за оне поменуте под тачкама 1. и 2. Е, сад, невоља је што се последњих година тој групацији придружила и бесловесна и/или бескарактерна – увек се колебам шта је ту примарније, али на крају му, заправо, изађе на исто – СНС армија. И што се више готово не може разликовати шта о Косову и поводом Косова каже Александар Вучић, а шта евроатлантске перјанице попут Чеде Јовановића, Соње Лихт и Вука Драшковића. Сви они траже „брзо решење“ и „храбре потезе“, које ће нас „погурати напред“.

Уосталом, погледајмо кипарски конфликт. Још мало па пола века траје кипарска криза и преговори у вези ње – обе стране држе своје позиције,  помаци су мали и микроскопски – па, опет, нити су се у међувремену међусобно поубијали, нити су пропали једни или други. Иако, разуме се, ни једна ситуација није иста и дословно упоредива, чини ми се да би Србија имала штошта да научи из овог кипарског примера, без обзира да ли се фокус ставља на интегралистички (грчки) или сепаратистички (турски и „севернокипарски“) аспект проблема. Другим речима, Србија би морала да, попут Никозије, чврсто инсистира на територијалном интегритету и, истовремено, могла да, попут турске мањине на северу острва, енергично чува српске позиције на северу КиМ, као залог за неке будуће, озбиљне, а не фингиране преговоре о статусу. Научити се, дакле, има чему и може како од кипарских Грка, тако и од Турске и од кипарских Турака. Али је актуелна власт, комбинацијом своје глупости и спољних „пријатељских савета“, тај модел унапред отписала и прогласила за „најгору могућу солуцију“.

зашто би Албанци уопште преговарали ако смо им Бриселским споразумом 1. и 2 (као и претходећим, „Борковим“ споразумом са Едитом Тахири) дали мање-више све до чега им је стало 

Нажалост, исхитрено и олако потписани „Бриселски споразум“ – и то је његова најпогубнија страна – увелико је погоршао српске позиције на северу покрајине, практично изручивши Албанцима ову компактну српску територију (над којом, обратите пажњу на ово господо режимске патриоте и сви Ви који говорите како је „Вучић, ипак, мање зло“, све до доласка Вучића и СНС-а Приштина и Тачи нису имали готово никакву оперативну контролу), чиме је, заправо, смањена шанса да до било каквих озбиљних разговора дође. Јер, зашто би Албанци уопште преговарали ако смо им Бриселским споразумом 1. и 2 (као и претходећим, „Борковим“ споразумом са Едитом Тахири) дали мање-више све до чега им је стало и што би их, евентуално, могло натерати на неке уступке, било Београду, било Србима на северу КиМ. 

Другим речима, наравно да је најбоље ићи на „историјски договор“ са Албанцима – уколико за тако нешто има простора и уколико у тој синтагми „историјски договор“ није само еуфемизам за капитулацију и пуно признање косовске независности, у замену за ништа, или, евентуално, у замену за пар отворених-затворених поглавља у преговорима са ЕУ.

наравно да је најбоље ићи на „историјски договор“ са Албанцима – уколико за тако нешто има простора и уколико у тој синтагми „историјски договор“ није само еуфемизам за капитулацију и пуно признање косовске независности, у замену за ништа

Уколико, пак, такав договор који би гарантовао очување барем минимума српских државних и националних интереса на КиМ није могућ – а сва је прилика да није, јер се косовским Албанцима чини да немају разлога да праве било какве уступке, а ни запад их не притиска озбиљно да то чине – онда је замрзнути конфликт свакако „друго најбоље“, то јест, најмање лоше решење. У сваком случају, много боље од класичне предаје и капитулације која нам се у досадашњем току Вучићевог „унутрашњег дијалога“, у различитим паковањима, нуди као „генијално“, „храбро“ и спасоносно решење.

Плашим се да чувена Дучићева опаска о онима који су храбри „не зато што се никога не плаше, већ зато што се ничега не стиде“ итекако може да се односи и на зло које у овом тренутку Србијом влада.  

Прочитајте још:

Александар Вучић: Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову?