Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
U Nikšiću će osvežiti, ali neće biti „Staljingrada“ |
ponedeljak, 08. mart 2021. | |
Svi se slažu da će rezultati izbora u Nikšiću biti „lakmus“ za procenu odnosa snaga u Crnoj Gori, pola godine nakon avgustovskog političkog zemljotresa. No, treba reći da je politička situacija u Nikšiću ipak malo drugačija i ne može se mehanički preslikati na državni nivo. Pre svega, procenat manjinskih glasača u Nikšiću je praktično zanemarljiv, dok na nivou Crne Gore upravo oni najčešće predstavljaju „tas na vagi“. Uostalom, tako je bilo i na referendumu o nezavisnosti, kao i na većini parlamentarnih izbora do sad. Drugo, i DPS i Front, kao dve tradicionalno suprotstavljene snage, za predstojeće nikšićke lokalne izbore su koncentrisali bukvalno sve svoje resurse, jer je – iz različitih razloga – i jednima i drugima Nikšić postao neka vrsta „Staljingrada“. Za DPS da pokaže da je letošnji neuspeh bio samo slučajan „incident“ i okliznuće. A za Front da, retroaktivno, dokaže i potvrdi svoju tapiju na sve glasove liste „Za budućnost Crne Gore“ i kako im Krivokapić „ništa nije doneo“, odnosno, da mogu komotno i bez njega.
No, meni se čini da će i jedni i drugi iz Nikšića, u najboljem slučaju, otići poluzadovoljni, i da će ti važni lokalni izbori okončati sa nekoliko relativno bolnih razočaranja. Ne samo što će oni „treći“ (Demokrate-Demos, pojačani novim partnerima) ovoga puta biti znatno jači nego što su bili na poslednjim parlamentarnim izborima, nego i što se u Nikšiću snažnije oseti uticaj lokalnih prilika, igrača i lista. Od Davidovićevog „Narodnog pokreta“, do niza relativno ozbiljnih grupa građana („Ne damo Nikšić“, „Za život Nikšića“, lekari, intelektualci) za koje se do poslednjeg trenutka ne zna ili nije znalo da li izlaze samostalno, ili će se prikloniti nekome od „velikih“. (Na kraju su jedni otišli sa Frontom, drugi sa Demokratama, a Daka izlazi samostalno.)
Ukratko, i najvažnije. Po mom sudu i nalazu, oni koji trenutno vladaju u Nikšiću neće osvojiti dovoljno da bi vladali i dalje – sem pod pretpostavkom da se avgustovski pobednici toliko međusobno „pokolju“, pa da neko prekrši „zavet“ i napravi koaliciju sa DPS-om, što se, po svemu sudeći, ipak neće dogoditi. Drugim rečima, „osv(j)ežiće“ i u Nikšiću. Mislim da su toga svesni i u DPS-u, ali naravno da niko neće ići u kampanju sa porukom – „mi ćemo najverovatnije izgubiti ali nas vi, svejedno, ipak glasajte“. Oni, dakle, po našim nalazima, najverovatnije – tačnije, sigurno – gube Nikšić, ali je veoma bitno i to kako će ga izgubiti.
Naime, za DPS bi premija bilo da uzme makar i pola procenta IZNAD avgustovskog nikšićkog rezultata (38,5), ili da ga barem ponove. A bilo bi blizu katastrofi ukoliko im osvojeni procenat bude sa početnom brojkom 2 (pa makar to bilo i 29,9 odsto i makar bili pojedinačno najjača lista). Po našim decembarsko-januarskim rezultatima, verovatniji je ovaj drugi, po DPS nepovoljan scenario. A, čak u najpovoljnijem slučaju, i uz pretpostavku da među neizjašnjenima ima nešto „skrivenih“ DPS-ovaca, njihov rezultat (teoretski) možda može ići i preko 30 odsto – ali će svakako biti mnogo manji od za vlast poželjnog, potrebnog i dovoljnog procenta.
Slično tome, i lista oko Demokratskog fronta teško da može ponoviti svoj avgustovski rezultat, kada je u Nikšiću osvojila čak 37,46 odsto glasova. Ali kako je moguće da i jedni i drugi, tj. i DPS i Front osvoje manje? Pa, tako što, po našem nalazu, ovoga puta u Nikšiću neće biti dva, nego tri jaka bloka. Od kojih ovaj novoformirani („treći“), s obzirom da ima popularnog kandidata za gradonačelnika (Momo Koprivica) i najširi koalicioni kapacitet – a valjda i (in)direktnu podršku crkve i premijera Krivokapića – na kraju može biti čak pobednik.
Četvrto mesto deluje kao da je rezervisano za URU. S tim što u vreme kada su naši anketari radili Nikšić nije još bilo jasno ni da li će Davidović uopšte učestvovati u trci, tako da njegov rezultat može predstavljati iznenađenje u oba smera (i u pozitivnom, i u neativnom), a u nekim varijantama možda biti čak i jezičak na vagi. Konačno, tu je i SDP, slab kao stranka, ali koji, kako je našim istraživačima rečeno, u vrhu liste ima „jednog uglednog i poznatog doktora“. Sve u svemu, nezavisno od ovih konkretnih i uslovnih procena, suština je da Crna Gora polako i mukotrpno (ne bez muke i kolebanja) izlazi iz zone visoko rizičnog i konfliktnog društva. I upravo ta mogućnost da se izbori, čak i onda kada su realno važni, poput ovih u Nikšiću, više ne doživljavaju kao pitanje života i smrti predstavljaće – ukoliko zaista bude tako, to jest, relativno mirno prođe – najveći pomak i pobedu u mukotrpnom procesu aktuelne crnogorske polu-demokratske polu-tranzicije.
Mnogima ne odgovara da tako bude, tj. da taj prelaz iz Milove autokratije u kakvu-takvu demokratiju bude relativno uspešan. A posebno ne odgovara bivšoj crnogorskoj i sadašnjoj srpskoj vlasti, kao ni Demokratskom frontu, doskora glavnom i najvećem Đukanovićevom protivniku. Neću reći da su „u dilu“. (Mada ne bismo mnogo ni pogrešili ako kažemo da na dil prilično liči.) Ali, recimo da se, najblaže rečeno, radi o svojevrsnom „poklapanju interesa“ protiv, u ovom trenutku, zajedničkog protivnika, oličenog u Krivokapićevoj vladi. Odnosno, radi se o želji za perpetuiranjem stanja kakvo je u Crnoj Gori vladalo godinama, u kojem DPS non stop „brani“ Crnu Goru, a DF Srbe – dok se SNS Srbija uglavnom politički „pravi mrtva“, čak i na očigledne primere kršenja elementarnih nacionalnih, ljudskih i verskih prava svojih sunarodnika u nekadašnjem „drugom oku u glavi“. (A Milo ostaje da vlada do sudnjega dana.) Ono što se posle 30. avgusta dogodilo jeste da se ovaj opisani status kvo pukao i u doglednoj budućnosti verovatno niko više neće imati takvu vrstu tapije i monopola. Niti Milo na Crnu Goru, niti Front, ili bilo ko drugi, pojedinačno, na „srpsku stvar“ u Crnoj Gori. To stvari, doduše, usložnjava i komplikuje. Ali je – bar potencijalno – bolje i za demokratiju, i za građane Crne Gore. A verujem i za Srbiju i srpsko-crnogorske odnose. Đorđe Vukadinović (urednik NSPM) |