Svi pomalo socijalisti

“Niko nema ovlašćenje ove države i ovoga naroda da potpisuje bilo kakve sporazume sa EU dok se prethodno ne razreši da li EU smatra Srbiju celovitom državom”.

Ne, dragi čitaoci, ove odlučne reči nisu izgovorili Vojislav Koštunica ili Slobodan Samardžić u jeku predizborne polemike sa Borisom Tadićem oko (ne)potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ovo su reči Ivice Dačića od utorka 29. aprila ove godine, izrečene povodom najave da će tog dana Boris Tadić u Briselu potpisati SSP. Jedva pola sata pre početka briselske predstave, RTS je preneo Dačićevu izjavu Tanjugu kako “SPS smatra da ukoliko danas bude potpisan SSP, to može biti samo sporazum pojedinca ili određene političke grupacije , navodeći da će novi saziv parlamenta i nova Vlada Srbije pokrenuti nove razgovore sa EU, razrešiti pitanje da li EU Srbiju smatra celovitom državom i poništiti sve delove ovog sporazuma koji to dovode u pitanje ” (podvukao Đ.V).

Istom prilikom, Dačić je podsetio da je veliki broj evropskih država već jednostrano priznao nezavisnost Kosova i Metohije i upozorio da bi, po njegovom mišljenju, “Srbija trebalo da uđe u EU, ali ne po cenu da se pridruživanjem EU zapravo plati cena i faktički prihvati, direktno ili indirektno, nezavisnost Kosova i Metohije”.

Nije prošlo ni mesec dana, a čini nam se kao da je od ove Dačićeve izjave prohujala čitava večnost. Još malo pa ih se možda neće sećati ni sam Dačić. Neverovatna je moć propagande i medijskog glajhšaltovanja. I zastrašujući manipulativni potencijal kojim se u današnjem svetu za tili čas od crnog može napraviti belo – i obrnuto. Na primer, od Srba agresori, a od kosovskih Albanaca nevine žrtve. Od Slobodana Samardžića i Aleksandra Simića primitivna nacionalistička čudovišta, a od Palme Markovića reprezentativni evropejac radikalno demokratske provenijencije. Od do juče ozloglašenog SPS-a “moderna socijaldemokratska stranka”, a od Ivice Dačića nešto poput kandidata za Žarka Koraća.

I ne radi se tu samo o jednoj oštroj izjavi. Treba samo baciti pogled na skupštinske istupe i polemike Ivice Dačiča, zaključno sa govorom od 18. februara, dan nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, da bi se videlo koliko su komični “blagonakloni” predlozi velikog dela srpske političke javnosti i NVO scene o tome da se nekako, zarad višeg evroreformskog cilja, Dačiću i SPS-u izda politička oprosnica. Pa socijalisti, ne sasvim bez razloga, veruju da im je istorija dala za pravo, da su i Koštunica i Tadić na kraju došli u njihovo dvorište, i da su, zapravo, oni ti koji bi drugima trebalo da daju amnestiju zbog držanja tokom devedesetih godina.

“Meni je drago da neki državni funkcioneri danas govore sličnim rečnikom kao što je govoreno i u tim (devedesetim – pr. Đ. V.) godinama kada se branila zemlja”, grmeo je Dačić sa skupštinske govornice tog 18. februara. “Jasno je bilo i tada, a mislim da je još jasnije, nažalost, danas da je u stvari Srbija 1999. godine bombardovana ne zbog tadašnje politike državnog rukovodstva, ne zbog inaćenja svetu, ne zbog demokratije i ljudskih prava, ne zbog egzodusa Albanaca, nego što su Albanci želeli nezavisnu državu Kosovo.” Istom prilikom Dačić je najavio da će se SPS “ založiti za zabranu svih političkih stranaka i nevladinih organizacija koje priznaju nezavisnost Kosova i Metohije” (podvukao Đ.V), predložio da se Narodna Skupština Republike Srpske pozove da proglasi nezavisnost Republike Srpske, a povodom napada na strane ambasade upitao – “A šta ste vi očekivali, da će građani Srbije da bacaju cveće na te ambasade koje su proglasile nezavisnost Kosova i Metohije?”

Uopšte ne mislim da zbog onoga što je gore rečeno sledi da Dačić odnosno SPS sada “mora” praviti vladu sa narodnjacima i radikalima i da bi okretanje na drugu stranu automatski značilo “izneveravanje volje birača”. Svaka odluka SPS-a biće manje-više legitimna i skopčana sa određenim političkim rizicima za koje će Dačić i drugovi morati da preuzmu odgovornost. Ali ako već govorimo u kategorijama “volje birača”, “demokratskog izbora” i “interesa SPS” onda nemojmo da se lažemo i (samo)obmanjujemo. Naravno da SPS i po dosadašnjoj politici i po raspoloženju biračkog tela i po porukama iz kampanje logično i “prirodno” gravitira koaliciji sa DSS/NS i radikalima i da ga samo teška, odnosno velika politička nužda može, eventualno, gurnuti na drugu stranu. (Na kojoj im se, pošteno govoreći, najverovatnije sprema sudbina Baneta Ivkovića.)

Razume se da današnji SPS nije onaj iz Miloševićevog vremena i da njegovo rukovodstvo mora da “gleda u budućnost”. Ali to isto ništa manje važi, recimo, i za Demokratsku stranku i Borisa Tadića koji takođe, već nekoliko godina, oprezno izlaze iz senke Zorana Đinđića i kontinuirano se oslobađaju njegovih najpoverljivijih kadrova.

Nije ovde reč o objektivnoj valorizaciji ili nivelaciji istorijskog značaja ove dvojice tragičnih lidera. Radi se samo o podsećanju da će stvari gledane iz ugla es-pe-esovskog glasača i funkcionera po svoj prilici izgledati nešto drugačije nego što se čine iz vizure prosečnog konzumenta Blica ili TV B92. I otkuda nekom ideja da Dačić danas treba više da se stidi i distancira od Miloševićevog nasleđa, nego Tadić od Đinđićevog? Tačno je, doduše, da u to veruje otprilike pola Srbije, ali tačno je i da među njima zasigurno nema nijednog sadašnjeg niti budućeg glasača SPS-a i Ivice Dačića. Kao što među onima koji ovih dana naglašeno brinu o budućnosti SPS-a i levice u Srbiji, sve gurajući ih u savez sa Mlađanom Dinkićem i Vukom Draškovićem, nema verovatno ni jednog jedinog levičara.