Stranke drumom, narod šumom

Ne znam kakav je vaš utisak, ali čini mi se da Nova godina u Srbiji odavno nije dočekana sa manje veselja, entuzijazma i očekivanja. I pošteno govoreći, čudno bi bilo da je bilo drugačije. Čak i vlast kao da je odustala od jalovog posla širenja optimizma, tako da smo ovaj put barem ostali pošteđeni onih komičnih najava sa ispraćaja 2008. i 2009. o tome kako se „već od polovine predstojeće godine očekuje vidno poboljšanje i konačni izlazak iz ekonomske krize“. Da i ne govorimo o onoj nepovratno prohujaloj energiji i euforiji sa kojom su dočekivane rane dvehiljadite, ili čak neke nove godine iz devedesetih, u kojima se spontano mladalačko radovanje budućnosti stapalo sa protestnim manifestacijama, i pri tome, razume se, obilato politički zloupotrebljavalo od strane tadašnje opozicije.

Sem retkih izuzetaka, ovoga puta uglavnom nije bilo spektakularnih dočeka i koncerata po gradskim trgovima i ulicama, a čak i tamo gde su organizovani sve je bilo mnogo skromnije, kako po broju okupljenih, tako i nivou učesnika. Svest o tome da smo kao država i društvo u dubokoj regresiji, bez jasnog pravca, cilja, perspektive, polako dopire do svih društvenih slojeva. Ne ulaze u to, naravno, svi sa istim performansama, ali je svima, i bogatašima i političarima i osiromašenim građanima, zajednička strepnja od neizvesne budućnosti i onoga što će sutra biti.

Bogati i moćni se pribojavaju da će možda prestati to da budu, dok se oni siromašni i obespravljeni plaše da će takvi ostati, ili postati još bedniji. Svi nekako instinktivno osećaju da se stvari menjaju i da dolazi nešto novo, ali niko nije sasvim siguran šta i da li je to što dolazi dobro ili loše.

Pojava je, treba reći, planetarna, ali daleko od toga da su svi za nju na isti način (ne)spremni. A Srbija je tu, bojim se, među onima u najgorem položaju. Posle decenijske inflacije obećanja, sasvim logično, došla je deflacija poverenja. Niko nikome više ništa ne veruje. Ne veruje se političarima, ne veruje građanima, ne veruje poslovnim ljudima, ne veruje koalicionim partnerima... Svi se i svuda osećaju zakinutim, prevarenim i izneverenim. Svi su podjednako frustrirani i nezadovoljni. Radnik čiji je mesečni prihod sa 300 opao na 150 evra, isto kao i tajkun čije je bogatstvo smanjeno sa milijardu na 500 miliona dolara. Šta više, ovaj drugi je možda čak i nervozniji, bez obzira na to što se ta promena u njegovom imovnom stanju ne može videti nigde sem u bankarskim izvodima, a prvog može dovesti do ivice opstanka.

Kada smo na ovom mestu više puta konstatovali da je Srbija beznadežno podeljena zemlja, to je često shvatano kao neki konzervativni intelektualistički lament, bez mnogo veze sa životom i stvarnim problemima. Ali u ovakvim krizama se najbolje pokazuje da je postojanje temeljnog društvenog konsenzusa apsolutno neophodna pretpostavka da bi se problemi rešavali i da bi zemlja mogla da se izvuče i krene napred. Kada pogledamo oko sebe, videćemo da se sa aktuelnom krizom ipak mnogo bolje nose ona društva u kojima je taj bazični konsenzus postoji, bez obzira da li se do njega došlo autoritarnim ili demokratskim sredstvima. Takvo jedinstvo je naprosto neophodno za svako veće nacionalno pregnuće, bilo da je u pitanju izlazak iz teške ekonomske krize, ili da se radi o opstanku i oslobođenju zemlje, i zato nije čudo što se upravo ta ideja nacionalnog jedinstva, konsenzusa i sabornosti u Srbiji tako uporno i temeljno osporava, karikira i izvrće ruglu u drugosrbijanskoj javnosti i „reformskim“ medijima.

U tom smislu, ma koliko bila instrumentalna i odbojna zatočenicima ideološke čistote na jednoj ili drugoj strani, sama ideja pomirenja DS-a i SPS-a mogla bi Srbiji doneti čak i nešto dobro. Da ne bude nesporazuma, nema nikakve sumnje da je ova aktuelna vlada formirana zahvaljujući prevari – pre svega – es-pe-es-ovog biračkog tela, koje ne samo da je po svojim vrednosno-političkim opredeljenjima bilo neuporedivo bliže stavovima glasača DSS-a i radikala, nego je umnogome čak i prednjačilo u odnosu na njih kada je reč o (ne)saradnji sa Hagom, rusofilstvu i anti-NATO raspoloženju. Međutim, ne treba zaboraviti da su takve, dakle, veštačke, neprincipijelne, uz angažman stranog faktora, bile praktično sve postpetooktobarske vlade, uključujući i one Koštuničine (naročito onu drugu, koja je formirana pod pritiskom gotovo istih spoljnih i unutrašnjih aktera, koji su formirali i ovu poslednju), a što, recimo, DSS-ovci u svojoj kuknjavi zbog „vlade koju su formirali strani ambasadori“ redovno zaboravljaju.

Bilo kako bilo, kada su 2008. DS i SPS već napravili zajedničku vladu i onda pokušali da to naknadno racionalizuju idejom „nacionalnog pomirenja“ Miloševićevih i Đinđićevih potomaka, mogli su se, teorijski gledano, možda naći na nekoj konstruktivnoj, nacionalnoj i državotvornoj sredini, gde bi SPS bio „zadužen“ za patriotizam i „istočnu“ politiku, a demokrate za majanje sa zapadom i „evropske vrednosti“, i gde bi, kao dve realno najodgovornije stranke za stanje u Srbiji tokom prethodnih dvadeset godina, pokušali da koriguju ono što je i u jednoj i drugoj politici bilo pogrešno. Mogli su, ali nisu. Nego kao da su kroz ovu koalicionu simbiozu samo dodatno reafirmisali onaj najproblematičniji, oportunistički i vlastohlepački aspekt njihovih politika.

Načelno, zaista ne bi moralo biti loše ako bi se nekako ponovo spojili u jednom trenutku neprirodno razdvojeni modernizam i patriotizam, srpstvo i evropejstvo, briga za socijalnu pravdu i deklasirane društvene slojeve sa pragmatizmom i tehnokratskom efikasnošću. Ali ovde se, nakon bezmalo tri godine i poslednjih najviših skupova obe stranke, ne vidi skoro ništa od toga. Sem što, kao što se i moglo očekivati, u ovom političkom braku iz računa SPS mnogo brže „žuti“, nego što DS kreće da „crveni“. A pri tome ih u međuvremenu evro-reformisani SNS, i jedne i druge, u evroentuzijazmu već uveliko sustiže i pretrčava.

Tako da se praktično, bez obzira na sva njihova sporadična prepucavanja i eventualne lične animozitete, više i ne vidi neka ozbiljnija politička razlika između svih ovih stranaka, dok, sa druge strane, sva istraživanja pokazuju da ih narod u tom entuzijazmu sve manje i sve neradije prati. Pa čak i njihovi sopstveni glasači. U svakom slučaju, ta politička anomalija i disproporcija naprosto nije zdrava i ne može trajati predugo. Zato će se ili dezorijentisana glasačka masa postepeno saobraziti stavovima svojih oportunističkih i „reformisanih“ vođa, ili će u nekom instinktivnom samoodbrambenom grču narod naprosto odbaciti takvu „elitu“. I to je, zapravo, pitanje svih pitanja u današnjoj Srbiji – a ne to da li će biti vanrednih izbora i da li će biti rekonstrukcije vlade.

Da zaključimo: podele jesu loša stvar, ali su lažni, prividni ili nametnuti konsenzusi još mogo gori. Stoga, put do pravog nacionalnog jedinstva može voditi samo preko argumentovanog raskrinkavanja ovog aktuelnog, prividnog i prinudnog konsenzusa o „Evropi bez alternative“.