Spasavanje redova Bojana

„Ipak se (o)kreće“?! Sporo, kolebljivo i nedovoljno – ali, kako sada stoje stvari, Predlog pokrajinskog statuta, onakav kakav je u oktobru, olako i ne bez euforije usvojila pokrajinska skupština, neće se u tom obliku naći, niti biti usvojen u republičkom parlamentu.

Nacrtom zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini ipak će, izgleda, biti anulirano „sklapanje međunarodnih ugovora“, iščileće „pokrajinske odluke sa snagom zakona“, „pokrajinska RRA“, „glavni grad“, akademija i još neki najdrastičniji, neustavni i paradržavni elementi sadržani u Predlogu statuta. A to će onda, vele, „radi usaglašavanja oba pravna akta“, zahtevati i neke „pravnotehničke ispravke“ u samom tekstu statuta.

Zapravo, ono čemu prisustvujemo poslednjih meseci i nije toliko rad na usvajanju najvišeg pravnog akta Vojvodine, već pokušaj da se, uz što manje lomova u vladajućoj stranci, nekako iskontroliše šteta i istovremeno spase obraz „glavnog i odgovornog“ u čitavoj ovoj stvari – predsednika pokrajinskog izvršnog veća i prvog čoveka vojvođanskih demokrata Bojana Pajtića. Iz različitih razloga, ni poziciji ni opoziciji u ovom trenutku ne odgovara da javno i jasno kažu da je predlog pokrajinskog statuta, u obliku u kome je predložen, zapravo, propao, a i bezbrojni nezavisni mediji se baš nešto nisu pretrgli od želje da se tom intrigantnom temom malo ozbiljnije pozabave. No, bez obzira na ishod akcije „spasavanja redova Bojana“ koja je upravo u toku, Pajtićeva odgovornost za čitav ovaj skandal teško se može prikriti.

Čanak i Pastori su, razume se, glasniji i agresivniji. Ali bez Pajtićevog aktivnog pristanka njihovi zahtevi i želje bili bi samo pusti snovi. Uostalom, tog 14. oktobra 2008. kada je Predlog statuta usvajan u pokrajinskoj skupštini, u glavnoj ulozi nisu bili Čanak i Pastor, već upravo Pajtić, koji je u te sitne sate prisutni auditorijum pozdravio jednim gromkim i državničkim – „Dobro jutro Vojvodino“. I naglasio kako predloženi statut nije stvar dogovora političke elite već „nasušna potreba“ svake vojvođanske žene i svakog čoveka, te da građani Vojvodine „ovaj statut vide kao jutro posle teške noći“.

Zbilja, ako je statut zaista tako nebitan („podzakonski akt“) kao što nas ovih dana pokušavaju da ubede, otkuda onda toliko radosti i neskrivene euforije u trenutku njegovog donošenja?

Ne treba se zavaravati. Određena šteta je već napravljena. Čak i kada bi najavljena „pravnotehnička redaktura“ počistila i ispeglala sve neustavne i problematične aspekte ovog statuta – a to ne može i neće – šteta koja je njime izazvana bila bi znatna. Duh je pušten iz boce, priča o“ vojvođanskom pitanju“, „vojvođanskim novcima“, „vojvođanskom identitetu“, „vojvođanskim interesima“ i „vojvođanskim građanima“ već je uzela maha. Zainteresovali su se strani činioci, uzbunio narod, uzburkale strasti, oglasila Crkva, Akademija i intelektualci, izjasnili vodeći pravnici, pokrenuto nekoliko građanskih inicijativa za preispitivanje ustavnosti. A koliko je sve skupa ozbiljno i opasno videćemo vrlo brzo, tj. čim Nenad Čanak dobije novi zadatak iz „Kuće Velikog Brata“.

Godinama srpski politički vrh ništa nije preduzimao, pa čak kao da nije ni primećivao (ili ga nije zanimalo?!) šta se to kuva u „severnoj pokrajini“. Međusobno zavađena srpska (beogradska) politička elita još jednom je bila zatečena i iznenađena. Jedni hipnotički zagledani u „evro-integracije“, a drugi obuzeti „kosovskim bojem“, dopustili su da stvar eskalira i propuštali da preduzmu ono što je bilo moguće da se problem blagovremeno sanira i reši. Na primer, jednom pametnom regionalizacijom i decentralizacijom koja bi otklonila bauk „beogradizacije“, a pri tome izvukla fitilj separatizmu i daljoj dezintegraciji Srbije.

Ali, avaj, uvek je postojao neki – naizgled – veći problem i urgentnija tema, poput sudbine fantomske „državne zajednice“ sa Crnom Gorom, ili pomenutog kosovskometohijskog čvora. Da i ne pominjemo faktore kao što su dolasci Karle del Ponte i Serža Bramerca, neka „istorijska“ izjava Oli Rena, montirane afere i skandali, „studija izvodljivosti“, SSP, neka „harmonizacija“, „verifikacija“ i „akreditacija“, neki zakon koji pod hitno mora biti usvojen zarad „budućnosti naše dece“ i da bismo se kvalifikovali za sledeću rundu na našem evropskom putu. A naročito izbori, izbori, izbori... I ko će onda da se bavi i smara strateškim, dosadnim i dnevnopolitički neprofitabilnim pitanjima?

Ima li ičeg dobrog i pozitivnog od čitave ove statutarne bruke? Teoretski, da. Odnosno, moglo bi da bude. Pre svega, uprkos očiglednim naporima da se čitava stvar nekako ušuška i skloni iz fokusa javnosti, skandalozni Predlog statuta ipak je zabrinuo obične građane širom Srbije i skrenuo pažnju na problem daljeg ugrožavanja teritorijalnog integriteta, malčice je alarmirao onaj državotvorniji deo srpskog vladajućeg bloka i prenuo iz postizborne letargije opozicioni politički korpus. Operacija „kuvanja žabe“ nije u potpunosti uspela, a planirani statutarni blic-krig se pretvorio u dugu („rovovsku“) pozicionu bitku sa neizvesnim ishodom.

Elem, kakav god bio ishod aktuelnog sukoba, vojvođansko pitanje neće skoro biti skinuto sa dnevnog reda. Ili, što drugim povodom reče jedan mlađi kolega: „Ništa još nije gotovo. Tek počinje.“

U svakom slučaju – pisaćemo se još.