Samoubistvo s predumišljajem

Čvrsto sam bio rešio da pišem o svetosavskoj akademiji u Baru. Još od referenduma nisam bio u Crnoj Gori i da ne bi agilnosti gospode iz tamošnjeg Srpskog prosvetnog društva i Pravoslavne crkvene opštine iz Bara, pitanje je da li bih i kada uopšte otišao. Srpska javnost i srpska politika poslednjih godina uglavnom nemaju ni vremena ni volje da se bave crnogorskim prilikama, i sete ih se samo povremeno, na primer, onda kada Đukanovićev režim prizna nezavisnost Kosova ili sa tim „nezavisnim Kosovom“ uspostavi diplomatske odnose. Elem, otišao sam i nisam se pokajao. Snimak sa te priredbe valjalo bi vrteti u školskom programu naših „nacionalnih“ servisa i televizija. Naročito u Vojvodini. Ili, još bolje, umesto Velikog brata, „Trenutka istine“ i sličnih adrenalinskih „rijaliti“ šou programa. Da „smorena“ srpska mladež i njeni uglavnom oportunistički svetovni i duhovni pastiri malo vide kako se u novostvorenoj tuđini peva svetosavska himna. Naročito stihovi: „sa svih strana svi Srbi, s mora i Dunava“. Kako se peva i plače uz pesmu „Tamo daleko“. I kako se „s ponosom kliče“ – živela Srbija.

E, ali ne da mi se. Ponovo se ubrzava točak naših gluposti i našeg propadanja. Ne, ne mislim ovaj put na ekonomiju – nije sve ni u ekonomiji – već na aktuelnu farsu sa rezolucijom o Srebrenici, koja je odjednom postala pitanje svih pitanja. I pri tome mi moji poznanici bliski vrhu srpske vlasti tvrde da to od nas nije niko zahtevao, nego su se, eto, sami setili. Iskreno se nadam da me obmanjuju, to jest, da neko obmanjuje njih. Teško mi je da poverujem da neko pri čistoj svesti i zdravoj pameti može da povuče takav potez. Politički štetan i moralno problematičan istovremeno. Loš za državu i loš za njega samog. A ne mogu da verujem da je sve ovo napravljeno samo zato da bi neko malo testirao naprednjake. Ili da bi se Tadić i definitivno gurnuo na put bez alternative i povratka?!

Ukratko, ako srebrenička rezolucija nije direktno postavljeni uslov za srpske evro-integracije, onda naprosto tu stvar nije trebalo nipošto potezati i „čačkati mečku“. Ako jeste, onda je taj uslov i ultimatum trebalo ljubazno, ali odlučno i argumentovano odbaciti. Odnosno, sačekati dok se u truglu Sarajevo-Beograd-Zagreb ne pokrene i usaglasi analogna i adekvatna inicijativa osude – svih, pa i „svojih“ – zločina. Ovako ćemo samo još jednom, po ko zna koji put, ispasti veći katolici od pape. Da ne kažem – budale.

Ma šta iz redova vladajuće koalicije govorili, jasno je da se na Srbiju sa raznih strana vrši neverovatno snažan pritisak da rezolucije bude, i da u njoj obavezno bude upotrebljena reč „genocid“. Uostalom, Čedomir Jovanović je već zapretio, a on obično govori ono što Veliki brat misli i želi, da ukoliko Srebrenica ne bude kvalifikovana kao „genocid“ LDP neće glasati za rezoluciju. O tome šta i kako govore sarajevski mediji i političari da i ne govorimo. I konačno, neizbežni Jelko Kacin, autor „evropske“ rezolucije o Srebrenici i za Srbiju zaduženi izvestilac Evropskog parlamenta (iz čega bi, inače, već svako pametan zaključio kakve su nam trenutne evropske perspektive i šanse), zahteva da rezolucija bude jedna, i samo o Srebrenici, da se osuda ovog zločina ne bi „relativizovala i razvodnila“. Nije se izjasnio o tome da li se, na taj način, možda mačice „relativizuju“ i vređaju (bez)brojne druge, na primer, srpske ili hrvatske žrtve.

O čemu se radi? Zašto im je toliko važno? Jedno je simbolički, a drugo politički nivo. Oba su bitna, i ni zbog jednog od njih Srbija ne bi smela na sebe i u ime srpskog naroda jednostrano preuzeti teret odgovornosti. I oba se svode na dobrovoljnu samostigmatizaciju, s jedne, i stezanje omče oko vrata Republike Srpske, s druge strane. U susret srebreničkoj petnaestogodišnjici, sa svežom srebreničkom rezolucijom srpskog parlamenta na plećima, Milorad Dodik i RS bi verovatno imali ozbiljnih problema oko svog političkog opstanka, a pogotovo teško da bi imali snage se čvršće suprotstave najavljenim ustavnim promenama i jačanju „federalnih“ institucija u BiH.

A najveća (opoziciona?!) nacionalna stranka za to vreme najavljuje akciju prikupljanja milion potpisa za vanredne parlamentarne izbore. I ćuti, to jest, kao kiša oko Kragujevca uvija i obilazi oko svih vrućih političkih tema. Od Srebrenice, preko Haga, do NATO pakta. Naročito NATO pakta. Uostalom, verovatno rezonuju da ako je nešto već u par navrata uspelo Tadiću i demokratama, zašto ne bi i oni pokušali. Uzgred rečeno, sa nekoliko puta manje potpisa naprednjaci bi mogli raspisati referendum o (ne)pristupanju NATO, čemu se inače – zvanično – protive i o čemu su, u vreme kada im je bio potreban opozicioni legitimitet, sa DSS-om potpisali zajedničku izjavu.

Uvek ima onih naivnih – a i onih koji se takvima samo prave. I svi se rado pozivaju na svojevremeni gest izvinjenja Vilija Branta zbog nacističkih zločina. Međutim, svi oni koji bi danas u Srbiji želeli da se igraju Vilija Branta, bili toga svesni ili ne, zapravo prizivaju i za svoj narod prihvataju ulogu i položaj nacista iz Drugog svetskog rata. Jer, kao što rekoh, da bi bilo Vilija Branta, i da bi njegov gest imao onaj smisao koji je imao, prethodno je moralo da bude holokausta, Aušvica, vozova smrti, žutih traka i varšavskog geta. Milošević bi morao da bude Hitler, Ojdanić Gering. Milorad Vučelić i Ivica Dačić neki kolektivni Gebels. A Milanović i Dragan Hadži Antić, recimo, Julijusi Štrajheri.

Ali, na stranu gorke šala. Zločin holokausta jeste neuporediv ne samo u kvantitativnom, nego, pre svega, u kvalitativnom i suštinskom smislu. No, da se ne lažemo, ako bismo baš tragali za nekim koliko-toliko uporedivim primerima, Jasenovac bi – ne samo u vremenskom smislu – svakako bio najbliža asocijacija Aušvicu. Pa tek onda možemo da razgovaramo o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“, Bratuncu, ili sarajevskim Srbima, na primer. I o Ruandi, Vijetnamu, Faludži, Avganistanu...

Na Balkanu se stvorila jedna perverzna situacija da ako neki zločin nije proglašen za „genocid“, maltene, kao da je amnestiran i kao da se nije ni dogodio. Možda to sa „opštinskim genocidom“ i njegovom političkom instrumentalizacijom može da prođe kod nekog zapadnog „angažovanog“ (polu)intelektualca, ili kod prosečnog TV konzumenta iz „kukuruznog pojasa“ Sjedinjenih Država. Možda to može zadovoljiti nekog briselskog ili vašingtonskog birokratu, koji će u svoju balkansku agendu upisati još jednu recku. I možda će moći da usreći Harisa Silajdžića ili nekoga u „srpskom“ NVO sektoru. Ali u Srbiji svakako ne pije vodu, i svakako neće doprineti procesima „istine i pomirenja“ u regionu. A još manje poboljšati naš međunarodni položaj. I to vam tvrdim sa izvesnošću daleko većom od one da li će ili neće Nikolić i Vučić sakupiti svoj milion potpisa za vanredne izbore.