Prorok u selu

Osećam se kao Kasandra. Ali ne ona Kasandra, lepooka sirotica iz latinoameričkih serija, već ona druga, široj javnosti manje poznata Kasandra iz Homerovog epa. (Ne onog Homera Simsona iz čuvenog američkog crtaća, već onog drugog Homera, starog Grka, što je – navodno – ispevao Ilijadu i Odiseju.) Elem, ta druga Kasandra beše trojanska proročica koja je manje-više predvidela sve nesreće i opasnosti koje vrebaju Troju – ali joj niko od njenih sunarodnika nije verovao. Posle je Troja završila u plamenu, a neshvaćena prororočica u ropstvu.

Iskreno se nadam da u ovom našem slučaju stvari neće baš toliko eskalirati, ali, što reče pesnik, «princip je isti – sve ostalo su nijanse». Dakle, deca mi ne veruju da bez muke nema nauke i da se pošten rad na kraju ipak isplati. Prijatelji se ljute što nemam vremena za njih i ne veruju da od ovog posla nisam do sada zaradio već čitavo bogatstvo. Strane diplomate i novinari mi dugo nisu verovali da se Koštunica uopšte ne šali oko Kosova, a i da građani Srbije – uz poneki izuzetak – uopšte ne vole NATO i čuvene «evroatlantske» integracije. DSS mi, svojevremeno, nije verovao da na prošlim parlamentarnim izborima oni ne mogu dalje od trećeg mesta i bronzane medalje – i da nipošto ne treba da veruju Dinkiću. Demokrate mi nisu verovale da se politika ne može večno svoditi na marketing, i da bi im se lako moglo dogoditi da dobiju predsednika, ali da izgube vladu. (S druge strane, «srpske demokrate» nikako da shvate da bez marketinga nema savremene politike, a i da se posle evo već četiri godine na vlasti ne možete ponašati kao da ste sad upravo pali s opozicione kruške.)

Radikali nisu verovali da ne treba da veruju anketama-mamcima koje su pokazivale da Nikolić na predsedničkim izborima može da pobedi Tadića. I verovatno poneki još uvek ne veruju da se na vlast nikad neće moći popeti sami i da će im se devedesete godine, poput kletve ili aveti, uvek vraćati u trenutku kad stignu na domak cilja. Bivši dosovci mi tamo negde posle dvehiljadite nisu verovali da bi i za njih i za Srbiju bilo najbolje da se što pre raziđu. Beogradski prijatelji mi uglavnom nisu verovali da Vojvodina može postati državni problem – i da u tome ima dosta i njihove sopstvene odgovornosti. (E, ali posle im je otprilike to isto rekao nemački ambasador Andreas Cobel, pa su ipak poverovali.) A neki novosadski ljubitelji lika i dela Nenada Čanka ni danas mi ne veruju da bi od Nešinog političkog (s)igranja po Vojvodini na kraju lako moglo biti velike plačke.

Znam ja da niko nije prorok u svom selu. A pogotovo znam da niko ne voli donosioce loših vesti. Ali je, ipak, gotovo neverovatno koliko čak i ozbiljni ljudi ne žele da čuju ono što im se ne dopada, pa i po cenu da zbog tog odbijanja imaju samo još veću štetu. I kako, poput nekog petogodišnjeg deteta, gotovo zatvaraju rukama oči i uši ne bi li sprečili, ili barem odložili suočavanje s neprijatnom realnošću.

Neko će reći: sve je to lepo i krasno, ali hajde sad, majčin sine, da te vidimo. Hajde malo da prorokujemo unapred. Hajde da čujemo šta će se događati narednih meseci.

Pre svega, da se razumemo. Naravno da nije u pitanju nikakvo «proroštvo», već samo jedan miks izvesnog iskustva, znanja i osećaja. Drugo, rekao bih, da nisam možda ja toliko pametan, koliko se drugi ponekad prave blesavi. Ali, neka bude. Dakle, predviđam ozbiljnu političku gužvu koja se neće završiti sa 11. majem, kao što se nije završila ni sa predsedničkim izborima. Predviđam da, uprkos obećanjima koja će narednih dana i nedelja da pljušte sa svih strana – kao, uostalom, i svih prethodnih godina – standard neće porasti i, u celini gledano, ko god da pobedi nećemo živeti bolje. Slutim da će biti samo još produbljena ova pogubna politička polarizacija iz koje – ne računajući naše neprijatelje – ni za koga ništa dobro ne može proizaći.

Isto tako, siguran sam da će biti nastavljeno sluđivanje i plašenje naroda, kao i da će se, nažalost, nastaviti cinična politika moćnih zapadnih zemalja koje vam jednom rukom uzimaju deo teritorije i duše, a, sa druge strane, neprestano poručuju da ste vi njihovi prijatelji i da vas jedva čekaju u svom društvu.

Dobro, dobro. Sve je to lepo i krasno, ali ko će 11. maja pobediti, ko će praviti vladu, ko će biti premijer? Hmm. Jadna li je ta zemlja u kojoj je pitanje vlasti i ministarstava važnije od svega ostalog. No, dobro. Priznajem da ovaj put nisam baš sto posto siguran za premijera. Ali mislim da znam ko će na kraju praviti vladu. I mislim da to zna i većina čitalaca ovog teksta. A pobediti neće niko. Ne računajući tu i tamo ponekog zalutalog sportistu koji nam svojim požrtvovanjem i patriotizmom natera suze na oči – ovde već odavno nema pobednika.