Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Pred vratima izgubljenog raja |
ponedeljak, 27. oktobar 2008. | |
Odavno se spremam da napišem neku ekonomsku kolumnu, ali mi iz različitih razloga to nikako ne polazi za rukom. Prvi, ali ne i najvažniji razlog tog oklevanja jeste činjenica da mi to nije struka i da se u ekonomiju slabo razumem. No, kao što rekoh, to nipošto ne može biti glavna prepreka. Naprotiv. Što se ljudi ovde manje rezumeju u neku stvar – to imaju čvršće mišljenje, sigurniji su u svoje stavove i beskompromisniji u njihovom zastupanju.
Recimo, intelektualni i medijski krem tzv. Druge Srbije u ovom trenutku čine jedan bivši policajac, jedan rok kritičar, jedan pornograf, dva alkoholičara, jedna dramaturškinja i par nesvršenih studenata – pa im to uopšte ne smeta da redovno i vrlo autoritativno sude o svemu i svačemu, sa posebnim akcentom na zamršena pravno-politička, ekonomska i bezbednosna pitanja. U tom smislu, još mi je u sećanju karakteristična scena iz jednog Utiska nedelje nakon januarskih izbora 2007. u kojem je jedina dama sa ovog spiska i buduća kandidatkinja za gradonačelnika Beograda navalentno propitivala savetnika Borisa Tadića zašto DS, lepo ne napravi vladu sa LDP, već se nedeljama smara i pregovara sa Koštunicom, Ilićem i Dinkićem!? Zatečeni u toj nadrealnoj situaciji – i sam sam često bio u toj koži i znam da uopšte nije lako – zbunjeni savetnik i voditeljka mucavo su raspomamljenoj sagovornici pokušavali da objasne kako DS i LDP, sve i kada bi hteli, naprosto nemaju dovoljno poslanika za parlamentarnu većinu, na šta je nezbunjiva um(j)etnica mrtva-hladna preporučila da u tom slučaju DS i LDP „formiraju manjinsku vladu“!? Treći razlog je to što procenjujem da su autori poput Branka Milanovića, Nebojše Katića, Aleksandra Radovića i Branka Pavlovića već dovoljno dobro opisali i analizirali ono što nam se događa i što će se događati u narednom periodu. A to što su oni bili uglavnom ignorisani od domaćeg (neo)liberalnog ekonomskog „mejnstrima“ ponekad mi služi i kao dobrodošla uteha pri pogledu na sopstvenu analitičku sudbinu. (S tim što, valjda zbog apstraktnije prirode njihovog posla, oni makar nisu provlačeni kroz medijskog „toplog zeca“ i forumsko blato.) Sve u svemu, na tragu ekonomske misli Marksa, Šumpetera, Štiglica i Magičnog Ćire, verujem da se većina svetskih ekonomskih zakonitosti da svesti na nekoliko “gvozdenih“, svima poznatih mudrosti: „Para vrti gde burgija neće“, „Vrana vrani oči ne vadi“, „para na paru ide“ i „nema besplatnog ručka“ (s tim što za ovo poslednje postoji i jedna mnogo sočnija domaća formulacija). Sve ostalo je samo privid i kvazinaučna mistifikacija. Šalim se, naravno. Ali zaista mislim da nije potrebno mnogo više da bi se razumela suština aktuelne ekonomske krize, kao i priroda savremenog biznisa – a marksisti bi verovatno rekli – i svakog kapitalizma. Elem, kompanije, banke i brokeri se igraju, pa kada preteraju onda je tu država da vadi fleke i sprečava sveopštu propast tako što stotine milijardi dolara upumpava u posrnule finansijske gigante. Drugim rečima, kada kapitalisti, bankari i i investitori zgrću ogromne profite na svojim sumnjivim berzanskim i poslovnim transakcijama, država je zlo koje treba suzbijati i držati po strani. A kada se u sveopštoj jurnjavi za što većom i što bržom zaradom bankari i špekulanti malo preigraju, i kada se prenaduvani balon raspukne, onda je država tu da spasava i amortuzuje štetu. Profiti su, dakle, privatni, a gubici se, je li, „socijalizuju“ iz državnog budžeta i džepova običnih građana i malih poreskih obveznika, koji tako postaju dvostruke žrtve. Jer bi u protivnom, navodno, „šteta bila još veća“. Uostalom, jedan od lidera nemačkih socijaldemokrata Franc Minterfering još pre nekoliko godina je razne belosvetske investicione fondove koji haraju svetom uporedio sa skakavcima koji u jatima doleću u neku „zemlju u tranziciji“, obrste je za tili čas – i onda odlaze dalje. Čak i da je sa ovom slikovitom analogijom Minterfering malo preterao – a nije – gotovo je neverovatno da su ozloglašeni špekulanti iz kojekakvih investicionih fondova rasutih po egzotičnim pacifičkim ostrvima u Srbiji godinama unazad dočekivani i predstavljani kao, maltene, finansijske „majke Tereze“ i globalni „humanitarni radnici“ kojima pre i iznad svega na srcu leži samo dobrobit srpskog naroda i srpske privrede. I niko da zapita kako to da se, recimo, SAD grčevito bore da spasu svoj bankarski sistem, dok smo mi, početkom ove decenije, četiri svoje najveće banke naprosto mirno pustili niz vodu i likvidirali? I kako to da su ukidanje carina i „liberalizacija uvoza“ i nešto dobro i „lekovito“ za srpsku privredu i srpske građane, dok se, na primer, ozbiljne zemlje, pa čak i bliski saveznici poput SAD i EU, godinama preganjaju, sude i pregovaraju oko carina i uvozno-izvoznih kvota? Pošto smo zakasnili da pokupimo neku mrvicu sa trpeze bogatih i moćnih, stižemo taman na vreme da „solidarno“ participiramo u raspodeli rizika i saniranju posledica njihovog pira. Ako smo se već jednom sapleli u globalnoj geopolitičkoj igri, i za to platili (pre)visoku cenu, iluzorno je i pogubno očekivati kako ćemo sada, u sred već poodmakle igranke, uspeti da uhvatimo izgubljeni korak. Zato je možda bolje malo zastati, skloniti se sa strane i sačekati sledeći ples. I novo deljenje karata. |