Колумне Ђорђа Вукадиновића | |||
Пред вратима изгубљеног раја |
понедељак, 27. октобар 2008. | |
Одавно се спремам да напишем неку економску колумну, али ми из различитих разлога то никако не полази за руком. Први, али не и најважнији разлог тог оклевања јесте чињеница да ми то није струка и да се у економију слабо разумем. Но, као што рекох, то нипошто не може бити главна препрека. Напротив. Што се људи овде мање резумеју у неку ствар – то имају чвршће мишљење, сигурнији су у своје ставове и бескомпромиснији у њиховом заступању.
Рецимо, интелектуални и медијски крем тзв. Друге Србије у овом тренутку чине један бивши полицајац, један рок критичар, један порнограф, два алкохоличара, једна драматуршкиња и пар несвршених студената – па им то уопште не смета да редовно и врло ауторитативно суде о свему и свачему, са посебним акцентом на замршена правно-политичка, економска и безбедносна питања. У том смислу, још ми је у сећању карактеристична сцена из једног Утиска недеље након јануарских избора 2007. у којем је једина дама са овог списка и будућа кандидаткиња за градоначелника Београда навалентно пропитивала саветника Бориса Тадића зашто ДС, лепо не направи владу са ЛДП, већ се недељама смара и преговара са Коштуницом, Илићем и Динкићем!? Затечени у тој надреалној ситуацији – и сам сам често био у тој кожи и знам да уопште није лако – збуњени саветник и водитељка муцаво су распомамљеној саговорници покушавали да објасне како ДС и ЛДП, све и када би хтели, напросто немају довољно посланика за парламентарну већину, на шта је незбуњива ум(ј)етница мртва-хладна препоручила да у том случају ДС и ЛДП „формирају мањинску владу“!? Трећи разлог је то што процењујем да су аутори попут Бранка Милановића, Небојше Катића, Александра Радовића и Бранка Павловића већ довољно добро описали и анализирали оно што нам се догађа и што ће се догађати у наредном периоду. А то што су они били углавном игнорисани од домаћег (нео)либералног економског „мејнстрима“ понекад ми служи и као добродошла утеха при погледу на сопствену аналитичку судбину. (С тим што, ваљда због апстрактније природе њиховог посла, они макар нису провлачени кроз медијског „топлог зеца“ и форумско блато.) Све у свему, на трагу економске мисли Маркса, Шумпетера, Штиглица и Магичног Ћире, верујем да се већина светских економских законитости да свести на неколико “гвоздених“, свима познатих мудрости: „Пара врти где бургија неће“, „Врана врани очи не вади“, „пара на пару иде“ и „нема бесплатног ручка“ (с тим што за ово последње постоји и једна много сочнија домаћа формулација). Све остало је само привид и квазинаучна мистификација. Шалим се, наравно. Али заиста мислим да није потребно много више да би се разумела суштина актуелне економске кризе, као и природа савременог бизниса – а марксисти би вероватно рекли – и сваког капитализма. Елем, компаније, банке и брокери се играју, па када претерају онда је ту држава да вади флеке и спречава свеопшту пропаст тако што стотине милијарди долара упумпава у посрнуле финансијске гиганте. Другим речима, када капиталисти, банкари и и инвеститори згрћу огромне профите на својим сумњивим берзанским и пословним трансакцијама, држава је зло које треба сузбијати и држати по страни. А када се у свеопштој јурњави за што већом и што бржом зарадом банкари и шпекуланти мало преиграју, и када се пренадувани балон распукне, онда је држава ту да спасава и амортузује штету. Профити су, дакле, приватни, а губици се, је ли, „социјализују“ из државног буџета и џепова обичних грађана и малих пореских обвезника, који тако постају двоструке жртве. Јер би у противном, наводно, „штета била још већа“. Уосталом, један од лидера немачких социјалдемократа Франц Минтерферинг још пре неколико година је разне белосветске инвестиционе фондове који харају светом упоредио са скакавцима који у јатима долећу у неку „земљу у транзицији“, обрсте је за тили час – и онда одлазе даље. Чак и да је са овом сликовитом аналогијом Минтерферинг мало претерао – а није – готово је невероватно да су озлоглашени шпекуланти из којекаквих инвестиционих фондова расутих по егзотичним пацифичким острвима у Србији годинама уназад дочекивани и представљани као, малтене, финансијске „мајке Терезе“ и глобални „хуманитарни радници“ којима пре и изнад свега на срцу лежи само добробит српског народа и српске привреде. И нико да запита како то да се, рецимо, САД грчевито боре да спасу свој банкарски систем, док смо ми, почетком ове деценије, четири своје највеће банке напросто мирно пустили низ воду и ликвидирали? И како то да су укидање царина и „либерализација увоза“ и нешто добро и „лековито“ за српску привреду и српске грађане, док се, на пример, озбиљне земље, па чак и блиски савезници попут САД и ЕУ, годинама прегањају, суде и преговарају око царина и увозно-извозних квота? Пошто смо закаснили да покупимо неку мрвицу са трпезе богатих и моћних, стижемо таман на време да „солидарно“ партиципирамо у расподели ризика и санирању последица њиховог пира. Ако смо се већ једном саплели у глобалној геополитичкој игри, и за то платили (пре)високу цену, илузорно је и погубно очекивати како ћемо сада, у сред већ поодмакле игранке, успети да ухватимо изгубљени корак. Зато је можда боље мало застати, склонити се са стране и сачекати следећи плес. И ново дељење карата. |