Povratak na Kosovo

Nekom milo, nekom krivo, ali nema nikakve dileme da nam se politika i istorija vraćaju na velika vrata. Liberalna utopija po kojoj su svi veliki problemi čovečanstva manje-više rešeni i svedeni na pitanja poreske politike, globalnog zagrevanja i par „otpadničkih država“ raspala se kao kula od karata pred naletom ekonomske krize i novih geopolitičkih zapleta. Svet na početku milenijuma mnogo više podseća na onaj iz devetnaestog veka nego na ostvarenje liberalno-demokratske vizije Frensisa Fukujame i DŽordža Soroša.

Pored svega ostalog, problem Srbije i Srba se sastoji i u tome što je ovde preskočen onaj mali, posthladnoratovski „odmor od istorije“ tokom devedesetih godina i sada, kada na sve strane sve pršti od novog etatizma i političkih strasti, Srbi, odnosno veći deo njihove političke i društvene elite želi po svaku cenu da uživa u čarima tek otkrivenog potrošačkog i postistorijskog raja. Raja koji se upravo topi i nestaje pred našim očima.

Najnoviji politički partibrejker unutar srpskog političkog korpusa bio je ponovo ministar Jeremić, koji je neimenovanim „prijateljima“ u međunarodnoj zajednici onomad javno poručio da ne pritiskaju previše i da polaze od „pogrešne pretpostavke da bi Srbija, ukoliko bude postavljena  pred izbor Evropa ili Kosovo, izabrala Evropu.“    

A baš je bilo sve lepo smišljeno i lepo krenulo. Umorno, zbunjeno i medijski anestezirano srpsko javno mnjenje, ophrvano brigama oko svakodnevnog preživljavanja, zaokupljeno praćenjem bezbrojnih rijaliti programa i ljubavnog života Svetlane Ražnatović je zaista polako počelo da „zaboravlja Kosovo“. A široko plasirani rezultati istraživanja koja pokazuju da je „na spisku prioriteta građanima Srbije Kosovo tek na petom, šestom, sedmom, osmom... mestu“ trebalo je da tu stvar dodatno bagatelišu. I političarima pruže alibi da se okanu jalove „borbe za Kosovo“ i posvete „životnim problemima građana“.   

Problem Kosova je „sa političkog prebačen na pravni teren“, razlike u stavovima prema Kosmetu su „uspešno izolovane“, tako da ne ometaju naš evropski put i odnose sa SAD i drugim zapadnim zemljama. „Složili smo se da se ne slažemo“ oko Kosova, i sada možemo lepo da, po ugledu na velike, nastavimo da „resetujemo odnose“ sa našim zapadnim partnerima i saveznicima.

Pa koga mi to zamajavamo ovom orvelovsko-diplomatskom frazeologijom? (I da li je moguće da samo mene ove fraze neodoljivo podsećaju na svojevremenu SPS-ovsku mantru kako „Srbija nije u ratu“ i kako je samo pitanje dana kada će „sankcije pasti“ i „pobediti istina“ o tome šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?) Kosovo i Metohija je objektivno najteže srpsko državno pitanje. Ono je, takođe, sticajem okolnosti, poslednjih godina postalo i jedna od važnijih tema međunarodne politike. Pa, da li je neko zaista verovao da je pitanje oko kojeg se već godinama bavi Savet bezbednosti, UN i svi svetski forumi i međunarodne organizacije moguće tek tako zataškati i gurnuti pod tepih uz par prigodnih fraza? Sve i kada bi Srbija to htela, neće Rusija. Ako bi, pak, iz svojih razloga Rusi odustali da budu „veći Srbi od Srba“, neće hteti Kina, Španija, Slovačka, Kipar...   

Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću se ni u zemlji ni u Evropi uglavnom nije verovalo kada su govorili „i Kosovo i EU“. Sada se stvari u tom pogledu menjaju. Ali jedna je stvar da li oni lično u tu parolu veruju (čini se da je odgovor na to potvrdan), a drugo je pitanje da li je ona moguća i ostvariva. (Ja mislim da nije – i pri tome iskreno navijam za to da me predsednik i ministar demantuju.) A treće je dilema šta će aktuelni srpski politički vrh reći i učiniti kada/ako se definitivno ispostavi da ova njihova „politika dvostrukog koloseka“ ne pije vodu. Zapad je tu politiku tolerisao samo dotle dok je verovao da je to samo priča za unutrašnju upotrebu. A ako se, protivno svim očekivanjima, ispostavi da Tadić i Jeremić ovo sa Kosovom misle ozbiljno, krenuće da traže i promovišu novog, „kooperativnijeg“ lokalnog partnera.  

Vele da se, bez obzira na sve prikrivanje i šminku, zaljubljenost i bubuljica ne daju sakriti. Rekao bih da nešto slično važi i u politici. A pogotovo to važi za politiku prema Kosovu koja je, očigledno, već nekoliko vekova probni kamen i iskušenje svake srpske (a)nacionalne politike i identiteta. Moguća su različita rešenja i nije uvek lako reći koje je bolje, odnosno manje loše. Može se ići na novo zaoštravanje i konflikt sa SAD koje su se, nema oko toga praktično nikakve sumnje, po pitanju Kosmeta teško ogrešile i o Srbiju i o međunarodno pravo. Ili se mogu tražiti određene teritorijalne i političke koncesije („spasavanje obraza“) u vidu neke vrste podele, smanjenja pritiska na Republiku Srpsku i slično. A može se, naravno, i potpuno odustati i kapitulirati. Ali poenta je da se neki izbor na kraju mora napraviti i da nam tu nikava terminološka ekvilibristika i „izolovanje razlika“ ne mogu pomoći. 

Boris Tadić je, sviđalo se to ili ne, početkom 2008. na predsedničkim izborima dobio tesnu, ali većinsku podršku za obećanje da će politiku voditi bolje od Jovanovića, Koštunice i Nikolića. I nije isključeno – govorimo o spoljnoj politici – da je zaista i vodi bolje. Samo što još uvek niko nije sasvim siguran o kojoj/čijoj je tu, zapravo, politici reč. Ali zato kroz nekoliko meseci, ili najduže do kraja godine, oko toga više neće biti nikakve dileme.