Pometnja u čokoladnom carstvu

"U svetu postoji jedno carstvo/ u njemu caruje drugarstvo/ u njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno/ u njemu se sve raduje. /Tamo su kuće od čokolade/ prozori su od marmelade/ tamo svako radi ono što hoće/ tamo raste svako voće."

Ne podsećaju li vas ovi simpatični stihovi iz poznate dečje pesmice na predstavu kakva je u Srbiji godinama stvarana o Evropskoj uniji i koju uvežbani hor srpskih evrounionista neprestano peva sa govornica, stranica i ekrana manje-više svih naših medija?

NATO je tokom svih ovih godina – bar kada je reč o njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima – uveliko i s pravom proskribovan. SAD su u poslednje dve decenije svojim balkanskim angažmanom koji je uvek nekako ispadao suprotstavljen srpskim nacionalnim i državnim interesima (zaključno sa bombardovanjem 1999. i prošlogodišnjim priznanjem Kosova) drastično pokvarile svoj inače veoma dobar "saveznički" imidž u očima većine Srba, pa čak i prozapadne srpske inteligencije. Ali Evropska unija – e, to je već nešto drugo.

EU je sveta krava srpske medijske i političke scene. Mi danas u parlamentu imamo – istina, nevelike – stranke koje se otvoreno zalažu za priznanje nezavisnosti Kosova, imamo one koji ne priznaju ustav Srbije, imamo one koji Vojvodinu vide kao (kon)federalnu jedinicu, labavo povezanu sa ostatkom "uže" Srbije, imamo zagovornike gej-brakova, imamo one koji kažu da bi voleli da Srbija postane ruska gubernija – ali još uvek nemamo ni jednu jedinu stranku koja bi bila protivnik ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Kada se radi o odnosu prema EU onda čak i radikali postaju neuobičajeno obazrivi i taktični. Ne računajući "Šešeljev testament", svi istupi radikalskog prvog ešalona (dakle, ne samo Nikolića i Vučića, koji su u međuvremenu još i povećali svoje "evrofilstvo", nego i svih ostalih) imali su gotovo u dlaku istu strukturu. Ne, nisu oni "protiv Evrope", sačuvaj bože (to su samo klevete koje im neprestano podmeću njihovi neprijatelji), jedino što ne žele u EU po svaku cenu i pod ponižavajućim uslovima.

Isto tako, Koštuničini i Ilićevi "narodnjaci" – to je bio i njihov zvaničan stav tokom poslednje predizborne kampanje – navodno su "samo želeli da se razjasne sa našim evropskim prijateljima oko toga u kojim granicama vide i priznaju Srbiju". A o ostalima, na primer, onima iz vladajuće koalicije, da i ne govorimo. Dovoljno je samo podsetiti da Srbija u ovom trenutku jednostrano primenjuje prelazni trgovinski sporazum sa EU, koji je, inače, zamrznut od strane Brisela, a koji će državu samo u ovoj godini koštati između 200 i 300 miliona evra. I tu odluku je donela vlada čiji članovi najiskrenije ne znaju – a i ozbiljni ekonomski stručnjaci se u tome slažu – da li će i na koji način ova zemlja uspeti da bez haosa i bankrota preživi narednih šest meseci.

Delimično kao rezultat naše želje i frustracije, a delimično njihove vešte propagande (malo je poznat, a još manje pominjan podatak da na sopstvenu reklamu i promovisanje "evropskih vrednosti" EU troši oko tri milijarde evra godišnje, od čega makar neka mrvica, odnosno neki promil završi i na stolu naših EU horovođa), u Srbiji se zapatio jedan neobičan soj evro-fanatika koji više vole Uniju nego tatu i mamu – a o državi i otadžbini da i ne govorimo.

Interesantno je da je povodom moje prve ovogodišnje kolumne ("Oskudacija", Politika 12. januar), među stotinak prispelih komentara, gotovo bez ikakvog odjeka ostala teza da će Evropska unija narednih meseci, do godinu-dve, doslovno polagati test svoje održivosti. "Verujem da će ova ekonomska kriza i ova godina dati konačan odgovor na dilemu o stvarnim kapacitetima Evropske unije, tj videće se da li njena sadašnja organizacija predstavlja adekvatnu formu za odgovor na krupne ekonomske izazove, ili su nacionalne države još uvek najbolja i najvitalnija struktura za suočavanje sa izazovima savremenosti".

Treba reći da početni rezultati ovog evro-testa, najblaže rečeno, idu uglavnom na ruku evroskepticima. Ne samo što kriza ozbiljno potresa čak i tradicionalno stabilne "staroevropske" ekonomije, uključujući i one najjače – Nemačku, Italiju i Francusku – nego se pred našim očima urušava i ono mnogohvaljeno evropsko jedinstvo i solidarnost. Elem, pokazalo se da u mitologizovanom "evropskom carstvu" uopšte ne caruje "drugarstvo", i daleko od toga da je "sve lepo" i "nežno", nego svako itekako vodi prvenstveno računa o sopstvenim interesima, o svojoj ekonomiji, svojim radnicima, svojim bankama i svojim kompanijama.

Uprkos zaklinjanju da „ne sme biti zatvaranja i protekcionizma“, Britanci spasavaju svoje banke, a Francuzi i Italijani svoju automobilsku industriju. A do juče najveći evroentuzijasti Nemci, sačinili su sopstveni plan za izlazak iz krize i hladno odbili apele mađarskog premijera Đurčanjija da se oformi poseban fond od oko 150 milijardi evra za pomoć posrnulim istočnoevropskim ekonomijama.

Pitam se samo da li će i kada jednom i Srbi shvatiti da im je gruba srpska košulja ipak bliža od evropskog kaputa?