Poluustav za poludržavu

Izjava predsednice srpske skupštine da će predlog statuta AP Vojvodine, zajedno sa zakonom o njegovom sprovođenju, ući u skupštinsku proceduru početkom sledeće godine na trenutak je narušila svojevrsnu zaveru ćutanja koja nekako od početka prati ovu temu. Zapravo, ne računajući par dana u oktobru kada ga je pokrajinska skupština usvajala, fascinantna je i pomalo jezovita „zaglušujuća tišina“ koja okružuje ovaj predlog pokrajinskog statuta, a koja je obrnuto proporcionalna njegovom značaju i njegovim potencijalnim posledicama. Srpski mediji i stranke se relativno detaljno bave Euleksom, naširoko se piše o platama direktora javnih preduzeća i kontroverzama koje prate najnoviju raspodelu ambasadorskih mesta. Ali o papiru koji po mnogim naznakama razbija državu Srbiju, odnosno postavlja temelje za njenu (kon)federalizaciju, gotovo ni reči. Čak se i poslovično razgalamljeni Nenad Čanak nekako ućutao, valjda da ne provocira i kvari stvar koja, trenutno, i bez njega odlično napreduje. Jedino nam je, za svaki slučaj, a i da ne bude da nam nije rečeno, za nas zaduženi izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin ovih dana poručio kako će „glasanje o Statutu Vojvodine biti pravi test demokratije i evropskog karaktera Srbije“.

Dugo sam se pitao kako je, svojevremeno, bilo moguće da ustav iz 1974. kojim je SFRJ faktički konfederalizovana i postavljeni temelji njenog budućeg raspada (što, naravno, ne amnestira od odgovornosti potonje izvršioce i neposredne aktere ove smrtne presude), dakle, kako to da jedan tako rđav, destruktivan i antidržavni akt bude usvojen gotovo bez otpora. Sa časnim izuzetkom grupe nastavnika na beogradskom pravnom fakultetu, na čelu sa profesorom Mihailom Đurićem, tadašnji ustav, odnosno prethodeći mu amandmani, usvojeni su praktično bez reči protesta, u nazdravičarskoj atmosferi, uz salve aplauza „novoj fazi razvoja naše socijalističke samoupravne zajednice“. A onome ko je umeo da vidi, sve je već tada bilo jasno. I da se država konfederalizuje i da „treba biti načisto da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam“, te da se „na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti...danas uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država“. No, malo ih je videlo – a još manje imalo hrabrosti da to što su videli jasno i javno kaže.

Valja se podsetiti tog vremena i tih ljudi i njihovih diskusija objavljenih u – zabranjenim – Analima Pravnog fakulteta u Beogradu (broj 3/1971) ne samo iz poštovanja prema njihovoj pameti i hrabrosti, već i zbog uznemiravajuće analogije između ove dve priče. „Smišljene smutnje“ glasi podjednako i tada i sada aktuelni naslov čuvenog teksta profesora Đurića, iz kojeg potiču prethodni citati, a već i sam naslov priloga profesora Andrije Gamsa: „Istorijski – promašaj, naučno – zbrka“ rečito dijagnostifikuje o čemu se radi. Predložene amandmane su oštro kritikovali i Stevan Vračar i Kosta Čavoški. A za našu temu možda najaktuelnije zvuče reči Pavla Nikolića („Ovim amandmanima se narušava suvernost Republike Srbije kao države, kao i njena ravnopravnost sa drugim republikama“ ). Ali vladajuća ideološka i politička matrica je tada govorila da su dve pokrajine u njenom sastavu zapravo „bogatstvo Srbije“ i njena „komparativna prednost“ u odnosu na druge republike, pri čemu ostaje večno pitanje kako to da se niko nije setio da, recimo, na sličan način „obogati“ Hrvatsku, Bosnu ili Makedoniju!? A bojazan da predloženim prenosom nadležnosti na republike i pokrajine država ostaje bez sadržaja i smisla otklanjana je stupidnom (Bakarićevom) dosetkom o tome kako će ubuduće „federacija da federira“ interese republika i pokrajina.

Ideološka matrica se u međuvremenu promenila. Ondašnja socijalističko-samoupravna paradigma zamenjena je aktuelnom „evro-reformskom“ retorikom kojom vrvi sadašnji predlog statuta, ali je na delu ostala ista maligna kombinacija inertnosti, gluposti, straha i oportunizma. Narod uglavnom gleda svoja posla, a elita uglavnom gleda svoje trenutne interese. A onda se posle svi pitaju „šta nas snađe“ i „kako nam se to dogodilo“.

Prekratak je ovo prostor da bi se pomenula sva više ili manje problematična mesta. Ali je, na primer, dosta indikativan član 16 u kojem se, pored ostalog, kaže da „AP Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti“ i da „može osnovati predstavništva u regionima Evrope i Briselu“. Uhu neizvežbanom za pravne finese možda i može promaći semantička nijansa između „zaključivanja međunarodnih ugovora“ o kojima govori predlog statuta i jedino primerene, ustavne i zakonite formulacije o sklapanju „sporazuma o saradnji“ uz odobrenje vlade. Ali svakome ko je poslednje dve decenije živeo na ovom tlu ne može ne zazvučati poznato – a i preteći – „osnivanje predstavništva u Briselu“. I ne može se ne setiti kako je i u Hrvatskoj, kao i u Sloveniji i Crnoj Gori, početak secesije pratilo stvaranje „privrednih i kulturnih predstavništava“ po važnim zapadnim prestonicama, a sve radi promocije njihovih „privrednih, kulturnih, naučnih itd. kapaciteta“.

Čak i pojedine relativno bezazlene i terminološke inovacije kao što su „glavni grad“ umesto „sedišta pokrajinskih organa“, ili u međuvremenu izostavljeni govor o vojvođanskoj „vladi“ i „ministrima“ umesto sadašnjeg „pokrajinskog izvršnog veća“ i „sekretara“ i slični primeri više nego jasno pokazuju i razotkrivaju što svesne, što nesvesne „državotvorne“ pretenzije autora vojvođanskog statuta. A pogotovo se te pretenzije ogoljuju predlozima o osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, ili već pomenutim „međunarodnim ugovorima“ i „predstavništvima“, kao i povremeno namerno zamućenom hijerarhijom pokrajinskih i republičkih organa i nadležnosti. Uostalom, dovoljno je samo pročitati prvi član u kojem se Vojvodina definiše kao „višenacionalna, višekulturalna i višekonfesionalna demokratska evropska regija“ (podvukao Đ.V.), pa da se sasvim jasno vidi da je evropsko određenje esencijalno, a ono srpsko („u sastavu Republike Srbije“) više faktografsko, potencijalno promenljivo i takoreći fakultativno.

Ukratko, da rezimiramo, predloženi statut Vojvodine uveliko nadilazi svoje ustavne okvire i kontekst prihvatljive i poželjne regionalizacije i teritorijalne organizacije Srbije. Mnoge njegove odredbe su u, takoreći, „vrištećoj“ nesaglasnosti sa važećim ustavom Srbije – ali bile bi štetne čak i da kojim slučajem nisu. On je neka vrsta prelaznog „poluustava“ za neku buduću vojvođansku poludržavu. A u svakom slučaju, predstavlja odličnu polugu za svako buduće spoljno i unutrašnje destabilizovanje Srbije, ugrožavanje njenog suvereniteta i tumbanje njenog ustavnog ustrojstva. I samo neka mi posle niko ne kaže da „nije znao“.