Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Pobednik ili gubitnik?! |
četvrtak, 16. decembar 2021. | |
„Nije sramota priznati da si izgubio, ili da si pogrešio.“ Ove reči je, uz mnoštvo drugih, izgovorio predsednik Aleksandar Vučić objavljujući da prihvata sve zahteve demonstranata, te da će zakon o eksproprijaciji biti povučen, a onaj o referendumu i narodnoj inicijativi biti vraćen skupštini i promenjen. S Vučićem se, međutim, oštro ne slaže dugogodišnji šef poslaničkog kluba naprednjaka u Skupštini Srbije Aleksandar Martinović, koji je neposredno pred novo glasanje (193 „za“. 0 „protiv“. 0 „uzdržanih“) kojim su poslanici opozvali svoju samo par dana ranije izglasanu odluku izjavio: „Aleksandar Vučić nije izgubio. On je pobedio.“
S jedne strane, neposredno i konkretno gledano, sve „miriše“ na poraz, pa i svojevrsno političko poniženje. Vučić ne samo da je promptno ispunio sve što su organizatori protesta od njega tražili, nego je to učinio i u – kako neko reče – „ponižavajućim rokovima“. Kao što rekosmo, Zakon o eksproprijaciji je povučen, a ekspresno su izglasane izmene zakona o referendumu, za koji je samo nekoliko dana ranije predsednik Vučić rekao da je „odličan“, i da će ga potpisati. Dakle, direktno je sam sebi skočio u usta, čineći upravo ono za šta je pre samo nekoliko dana govorio da mu „ne pada na pamet“, „možete me samo ubiti“ itd.
Još jednom se pokazalo da Vučić daleko od toga da je imun na pritiske, kao što često voli da ističe. Pokazao je slabost i pretrpeo neku vrstu javnog podsmeha, barem u opozicionim političkim i medijskim krugovima. Pokazalo se, takođe, i da njegova opozicija nije tako mala, slabašna i jadna kao što to režimski mediji i analitičari vole da predstavljaju – a i kao što često i sami opozicionari o sebi misle. Ali šta je, s druge strane, Vučić dobio? Prvo i – za njega – svakako najvažnije: slonio je sa ulica demonstrante i prekinuo neugodan protest koji je krenuo da se opasno zahuktava, na koji nije imao odgovor i za kojeg nije bilo jasno gde će sve odvesti. Kao posledica njegove hitre reakcije i ispunjenih obećanja po dva konkretna zahteva poslednje subote je na ulicama demonstranata bilo višestruko manje nego one prethodne. A plus su se i poprilično zavadili oko dalje strategije tj. nastavka ili prekida protesta. Ponovo se pokazalo, a svako za sebe neka proceni da li je to vrlina ili mana, da Vučić kada shvati da mora ili da bi za njega bilo korisno da „proguta žabu“ – to čini brzopotezno, sve oblizujući se, i sa pitanjem: U čemu je problem? Jel` treba još nešto?“
Na sličan način je pre nekoliko godina gotovo neprimetno „progutao“ kritike iz EU zbog stanja u skupštini i onih već zaboravljenih „fantomskih“ amandmana koje je vladajuća većina podnosila na sopstvene zakonske predloge, da bi dodatno uskratili vreme opoziciji. Tako je činio i po pitanju Briselskog sporazuma sa Prištinom. A prošle godine, pod utiskom onih julskih protesta, odustao od već najavljenog ponovnog uvođenja karantina i policijskog časa. Njegovi fanovi i simpatizeri će to sigurno hvaliti i slaviti kao „političku mudrost“ i „državništvo“, dok će protivnici u tome videti samo kao „nemoral“, „slabost“ i „kukavičluk“. No, zvali to ovako ili onako, činjenica je da je, između ostalog, upravo zahvaljujući toj veštini brzog „gutanja žabe“ u trenutku kada proceni da mu je to neophodno Aleksandar Vučić uspeo da sanira ili makar amortizuje nekoliko ozbiljnih političkih kriza i premesti se na novu političku poziciju, dok su njegovi protivnici često i dalje jurišali na prazne rovove, koje je on u međuvremenu već napustio.
Nema više masovnog uličnog protesta i blokade autoputeva i ta tema je, barem na neko vreme, skinuta sa dnevnog reda. (I ne treba se zavaravati da je to samo zbog ovog snega i hladnoće.) Još jednom je uspešno podelio opozicione prvake po pitanju nastavka ili obustave protesta. A svojim već poprilično demoralisanim funkcionerima poslao poruku da i dalje drži stvari pod kontrolom, odnosno da „zna Baja šta radi“. E, sad. da li zaista zna – to je pitanje. Ali u politici, pogotovo savremenoj, mnogo je važnije kako stvari izgledaju, nego kakve zaista jesu. A za „izgled“ stvari u Srbiji zaduženi su elektronski i tabloidni mediji, koji su – uz par izuzetaka – svi odreda u rukama vlasti. Konačno, iz gorenavedenog razloga, čak ni ono pomenuto političko poniženje koje je pretpeo neće dopreti previše daleko, niti duboko u svest njegovih birača, opijenih novim aferama i skandalima u „Zadruzi“, novim privrednim uspesima i novim-starim zaverama protiv Predsednika. Prođe li i najnovija „koska“ sa najavljenim referendumom o promeni ustava (a za koji većina građana ne zna ni da je raspisan, niti čemu predložene promene služe, niti čemu uopšte ova hitna promena ustava), možda bi zbilja moglo ispostaviti da je Aleksandar Martinović sa onom pričom o „Vučiću-pobedniku“ bio u pravu – makar onoliko koliko je bio i onda kada se, kao SRS funkcioner obrušavao na Vučića i Nikolića zbog „izdaje“ Srbije i Vojislava Šešelja. No, ma koliko da je kalendarski objektivno blizu, verujem da će biti još obrta i iznenađenja do tog 16. januara. A o aprilu da i ne govorimo. Ali bio on, lično, na kraju, pobednik ili gubitnik – Srbija je sa njim i pod njim na velikom i nesumnjivom gubitku. (urednik NSPM i bivši narodni poslanik) |