Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Platforma za borbu ili za „patriotski alibi“? |
utorak, 25. decembar 2012. | |
Neću se više pravdati zbog nastavka svog „kosovskog ciklusa“. Jer, ma koliko se to nekome danas činilo neverovatno, ako kroz pedeset ili sto godina bude Srba i države Srbije, pa čak i ako ih ne bude, ukoliko neki tadašnji istoričari, budu proučavali ovo vreme i ova zbivanja, nema nikakve sumnje da će se neuporedivo više zanimati za način na koji je u jednom trenutku najvitalniji, najmoćniji i najperspektivniji narod u ovom delu Evrope proćerdao gotovo sve svoje istorijske kredite i sveo se na status „bolesnika na Balkanu“, nego to da li je i kada je dobio status kandidata ili otpočeo pregovore o pridruživanju EU. Ponekad je neophodno napraviti neku sličnu, makar i hipotetičku, „istorijsku distancu“, da bi se malo uhvatio vazduh i stvari sagledale realnije, mimo pritiska raznoraznih „prelomnih, kvazi-istorijskih datuma i sličnih „imperativa trenutka“ koji nam se svakodnevno serviraju od strane medija i političara. U tom svetlu, ma koliko da se povremeno čini kao da nam je svima već pomalo „muka od Kosova“ (ponekad imam utisak kao da je to upravo i cilj?!) bilo bi pogrešno ignorisati pojavu dugonajavljivane „Platforme o Kosovu“, tačnije „Platforme za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini“ – kako se ista, ispravno i politički korektno zove. Ali, avaj, dok se obećana Platforma nije konačno ispilela iz političke laboratorije predsednika Nikolića voz srpskog mirenja sa kosovskom nezavisnošću je već poodavno krenuo iz stanice, kako u suštinskom, tako i simboličkom i psihološkom smislu. Pa otud i njeno, iz srpskog ugla, zapravo, jedino pravilno i precizno imenovanje stvari danas deluje kao vic, ili, u najboljem slučaju, kao tek retorički povratak na poluzaboravljenu terminologiju tipa „lažna država Kosovo“, „zločinačke sankcije“ i sl. Hoću reći, predstavljena Platforma zaista deluje pomalo „pase“, ali ne toliko zbog svog sadržaja (naprotiv), koliko zbog činjenice da se vodeći srpski politički, poslovni, kulturni, medijski i ostali „čimbenici“ već odavno ponašaju kao da je Kosovo nezavisno i samo je pitanje kada i kako to da bude i ozvaničeno. Platforma, pak, uprkos nekim dvosmislenostima i nejasnoćama, od toga ipak ne polazi i zato je gotovo sa svih strana kvalifikovana kao „prevaziđena“ i „nerealistična“. Daleko od toga da je sama Platforma idealna ili da automatski rešava naše brige, probleme i dileme u vezi sa Kosovom i Metohijom. Loše je to što je prilično zakasnela, loše je što je, očito, najpre predstavljena strancima, pa tek onda domaćoj javnosti, a još gore što je, izgleda, strancima išla verzija bez „patriotskog uvoda“, to jest, državotvorne preambule namenjene domaćoj publici. Ali, čak i takva, ona bi mogla – naglašavam ovo „mogla“ – da predstavlja pomak u ovdašnjoj oficijelnoj kosovskoj debati. No, ključno pitanje na koje, barem dok ovo pišem, nema potpuno jasnog odgovora i dalje glasi – da li je ovo, zapravo, predlog platforme srpske autonomije unutar autonomnog KiM – ili unutar nezavisnog Kosova? I još važnije: da li je ovom platformom Tomislav Nikolić hteo da da svoj prilog borbi za iznalaženje rešenja zočuvanje Kosova – ili, pak samo da sebi obezbedi „patriotski alibi“ u stilu „evo, ja sam pokušao, a vi sad vidite šta ćete“. Platformom su se prethodnih dana bavili gotovo svi domaći politički faktori. Ali, nažalost, uz svega par izuzetaka, sa potpuno pogrešnim pristupom i ciljem. Većinu je priča oko Platforme zanimala samo u kontekstu odnosa unutar vladajuće koalicije, odnosno eventualnih turbulencija i pomeranja u trouglu Nikolić-Dačić-Vučić i kako će se to odraziti na sudbinu vlade. (Na stranu to što su svojim čudnim, dvosmislenim, ili čak otvoreno kritičkim i neukusnim izjavama mnogi – a naročito premijer Dačić – dali mnogo osnova za takve spekulacije.) Odmah na drugom mestu po važnosti bilo je pitanje kako će Platforma uticati na naš „evropski put“, to jest, šta su rekli i šta će reći „prijatelji“ iz Brisela, Vašingtona, Berlina i ostalih zapadnih prestonica. A gotovo niko nije brinuo o tome može li ona i koliko pomoći u bici za KiM, sprečavanju „puzajuće“ kosovske nezavisnosti, ili zaustavljanju talasa novih priznanja, koji se već neko vreme ponovo intenzivira i kojem da se više niko ozbiljno ne suprotstavlja. Naravno da je redosled trebalo, mogao i morao biti upravo obrnut – najpre, kako Platforma doprinosi srpskoj borbi za očuvanje Kosova, pa tek onda, eventualno, kako će odjeknuti u Briselu, kako će uticati na odnose u vladajućoj koaliciji itd. Tako bi bilo i tako bi moralo biti da je Srbija iole normalna, dostojanstvena i samostalna zemlja. Ali da je Srbija takva onda nam ni ova Platforma ne bi delovala tako „pase“ – a možda nam čak ne bi bila ni potrebna. |