Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Platforma, minus rezolucija, plus carina, minus stolica u UN = Ahtisari plus-minus
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Platforma, minus rezolucija, plus carina, minus stolica u UN = Ahtisari plus-minus

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 18. januar 2013.

Ne znam za vas druge koji ste gledali tv prenos skupštinske debate o predlogu poslednje kosovske rezolucije, ali ja se osećam prilično tužno, poraženo i poniženo. A pri tome nisam imao nikakvih naročitih očekivanja, poznajem glavne aktere i shvatam logiku stranačkih borbi i političkih procesa. Ipak, po običaju, srpska politička stvarnost nadmaši čak i najpesimističnija očekivanja.

Najmučnije je bilo gledati kako se, unutar debate o odbrani Kosova i Metohije, vlast i glavna opoziciona stranka uzajamno prepucavaju i optužuju ne oko toga da li je i ko je izdao ili predao Kosovo, već da li je i ko je od njih, zapravo, „skrenuo sa evropskog puta“. Pa, tako, DS najpre predloži patriotski amandman, to jest, neke u međuvremenu izbačene formulacije iz prvobitnog predloga Nikolićeve platforme. Onda se zbunjena i zaprepašćena vlast žali zapadnim ambasadorima da „žuti“ skreću sa evropskog koloseka. Pa onda demokrate brže-bolje povuku taj svoj amandman i kažu da su se samo šalili i da su hteli da isteraju na čistac vlast i njeno neiskreno evropejstvo. Da bi na kraju, sve tako ljuti i ljuto posvađani, i jedni i drugi složno glasali za razvodnjenu i obezubljenu rezoluciju – u kojoj se, pored ostalog, „energično“ zahteva da svi razgovori i dogovori sa Prištinom „treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije“.

Osećaj je pomalo sličan onom od 9. septembra 2010. nakon tadašnjeg povlačenja srpskog predloga rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, odnosno zamene sopstvenog predloga onim „usaglašenim sa EU“, tačnije, prihvaćenim posle dramatičnog pritiska iz Brisela, Berlina, Londona i Vašingtona (uz asistenciju medija i obilno sasluženje tada glavne opozicione stranke), čime je otvoren put „tehničkim pregovorima“ Stefanović-Tahiri i aktuelnom ubrzanju procesa implementacije kosovske nezavisnosti. S tom razlikom što je ono u Nujorku bio blam planetarnih, a ovo ipak samo lokalnih i/ili regionalnih razmera. I s tim što su onda na vlasti bili „izdajnici“ i „mondijalisti“, a danas „nacionalisti“ i „patrioti“.

Doduše, ni ova poslednja bruka nije ostala neprimećena. Vodeće zapadne agencije konstatovale su da je ovom skupštinskom rezolucijom „Srbija ublažila stav prema Kosovu“ (kao da je on i pre bio bog zna koliko „oštar“, da bi sada trebalo da se ublažava), a pohvale su stigle i od Jelka Kacina, koji kao posebno ohrabrenje vidi to što se dijalog Beograda i Prištine sada „institucionalizuje“ i direktno stavlja u kontekst napretka u evrointegracijama. I Jelko je, ovaj put, nažalost u pravu. Naime, tek ovom rezolucijom su praktično verifikovani i legalizovani svi prethodni („Borkovi“) sporazumi, uključujući i onaj o „graničnim prelazima“, i širom otvorena vrata za nove koji tek slede.

Da se razumemo, srpska reakcija na proglašenje kosovske nezavisnosti je od početka bila prilično traljava i jadna. Mere koje je preduzela tadašnja Koštuničina vlada (DS-DSS-G17) bile su, s obzirom na važnost i dramatičnost situacije, uglavnom neadekvatne, polovične i kalkulantske. (Interesantno je da su se tada, recimo, Nikolić i Dačić, a naročito ovaj drugi, zalagali za mnogo oštrije poteze, uključujući i vojne.) Naši ambasadori iz zemalja koje su priznale Kosovo „pozvani su na konsultacije“, organizovani su protesti i molebani i najavljene tužbe pred Međunarodnim sudom pravde. Ali su to ipak bile reakcije jedne male, slabe i poražene zemlje koja se ne miri sa politikom svršenog čina, iako nema hrabrosti i nije u stanju da se sili i nepravdi ozbiljnije suprotstavi.

Tadićeva vlada je, međutim, odmah na početku opozvala ili dodatno relativizovala te ionako slabašne mere – vratila ambasadore, prihvatila Euleks, kao i postupno povlačenje Unmika u korist kosovskih „privremenih institucija“. A borba za Kosovo je manje-više svedena samo na Jeremićevo aktivno lobiranje protiv priznavanja kosovske nezavisnosti, kao i podršku srpskim („paralelnim“) institucijama na severu pokrajine. No, nakon presude Međunarodnog suda pravde, povlačenja rezolucije u Generalnoj skupštini, a naročito posle posete Angele Merkel i njenog javnog saopštavanja da se zahteva ukidanje „paralelnih institucija“, postalo je jasno da se od Srbije i njenih vlasti zahteva ništa manje i ništa drugo do puna i bezuslovna kapitulacija. Tadić je bio vidno uzdrman i rezigniran, podrška ulasku Srbije u EU u jednom trenutku spustila se debelo ispod 50 odsto, vlast je počela da vrluda – a onda je klonuli steg evro-entuzijazma ponovo visoko uzdignut od strane novih mušterija, željnih vlasti i dokazivanja pred „prijateljima iz Brisela i Vašingtona“.

Jasno je da („tehnički“) pregovori između Beograda i Prištine, koji su proistekli iz takvog sporazuma i takve atmosfere nisu mogli biti bitno drugačiji nego što su bili. I jasno je da je samo potpuni diskontinuitet sa politikom „i Kosovo i EU“ mogao, eventualno, zaustaviti zahuktalu kompoziciju kosovske nezavisnosti – kao što je bilo jasno da nova vlada za takav diskontinuitet nema ni snage ni želje. Čak, naprotiv! Ono što je Tadić razvlačio i odugovlačio, kupujući vreme i naizmenično farbajući i nervirajući domaću javnost i zapadne partnere, nova vlast je krenula da odrađuje bez odlaganja, energično i čilo. Štaviše, kao što smo ovde već konstatovali, uz jedan poguban turnir u kooperativnosti između vladajućih koalicionih partnera, u kojem se Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić međusobno takmiče i naizmenično pretiču. (Doduše, nakon ovog zamešateljstva sa ambivalentnom platformom i potonjom rezolucijom očigledno je da se Nikolić donekle povlači iz te trke, ali to sada više ionako nije mnogo važno – pod uslovom da ne pokušava da ometa vladu i pregovarački proces u Briselu.)

U prvobitnom predlogu predsednikove platforme takvu smetnju moglo je da predstavlja insistiranje na principu da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“ i zato je taj princip (skupa sa pominjanjem „katalonskog modela“ i Republike Srpske, te nagoveštajem mogućnosti prekida dijaloga) odmah dočekan na nož, da bi potom tiho iščileo iz novog predloga, kao i iz skupštinske rezolucije. Predsednik je dobio maleni smokvin list („ja sam svoj zavet ispunio“), a vlada širom otvoreni prostor da „hrabro“ nastavi putem postepenog, ali bezpovratnog, korak-po-korak prihvatanja kosovske nezavisnosti. No, Ivici Dačiću kao da je i to bilo tesno, pa je dva dana po usvajanju rezolucije uveo u igru čak i stolicu u UN, što je Nikolić odmah oštro kritikovao, a Vučić očinski blago relativizovao. Sve je to otvorilo beskonačan krug „kremljoloških“ kalkulacija o odnosima u trouglu predsednik-premijer-prvi potpredsednik, da li će da bude izbora, ko je tu bliži kome i da li je reč o nekom ozbiljnom sukobu, ili je, pak, u pitanju samo igra „dobrog“ i „lošeg“ policajca. (I pri tome, nemojmo zaboraviti, da ovde govorimo o vlasti koja je, koliko pre šest meseci, od ne malog dela javnosti bila dočekana kao „patriotska“ – i koju jedan deo stranački ili interesno zaslepljenih agitatora i dalje pokušava takvom predstaviti.)

Naravno da posle svega ostaje gorak ukus u ustima i dilema da li nam je, u takvim uslovima, platfoma, odnosno rezolucija, uopšte bila potrebna, ako je njena jedina posledica bilo to što je još jednom demonstrirana srpska nemoć i odsustvo bilo kakve političke volje zvanične Srbije da se protiv kosovske nezavisnosti ozbiljnije bori.

Osim ukoliko, možda – nemojmo ni to sasvim isključiti, makar kao teoretsku mogućnost – demonstriranje upravo ove nemoći i neželje od početka nije i bio cilj?!

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner