„Паралелни“ дијалог глувих или зашто су парламентарни избори најважнији

Наслов, заправо, није сасвим прецизан – нити се, наравно, од наслова и очекује да такав буде. Наиме, глуви итекако могу да комуницирају и да, уз нешто већи труд, воде међусобни дијалог. Док се за српску „политичку елиту“ то може рећи са много мањом сигурношћу.

Ове колумне су релативно ретке, а последњих месеци бавио сам се – верујем, оправдано – сложеном политичком ситуацијом у Црног Гори, тако да је било мање речи о српској политичкој сцени. А, искрено говорећи, скоро да и нема Бог зна шта да се каже.   

Власт је, чини се, ушла у своју декадентну фазу, коју карактерише узнапредовали култ личности, успеси који једни друге престижу и лов на вештице унутар сопствених редова. С друге стране, опозиција делује прилично руинирано, делом захваљујући политичком инжењерингу и мешетарењу власти, али још и више услед сопствених идеолошких лутања, персоналних спорења и сујета.

Власт је, чини се, ушла у своју декадентну фазу, коју карактерише узнапредовали култ личности, успеси који једни друге престижу и лов на вештице унутар сопствених редова

Хоћу рећи, неправедан је и неискрен свако ко не види да је позиција опозиције у Србији данас тежа и незахвалнија него било када у претходних тридесет година. Али, исто тако, указивање на објективно тежак положај опозиције не амнестира све оно што је иста учинила, односно пропустила да учини у претходних, ево, скоро већ годину дана након последњих избора. А учинила је толико да сада, годину дана касније, у оправданост бојкота сумњају чак и њихове сопствене присталице.

Неправедан је и неискрен свако ко не види да је позиција опозиције у Србији данас тежа и незахвалнија него било када у претходних тридесет година

Грађани су, генерално, у дубокој политичкој апатији. И питање је да ли их и шта из те апатије може тргнути и извући. А поготово је питање да ли то може ова и оваква опозиција. Но, с друге стране, много је примера из ближе и даље прошлости како се у том погледу ствари брзо мењају и како се апатичне и отупеле масе преко ноћи дижу и покрећу на неки, наизглед, ситан и релативно безазлен повод.   

У таквој атмосфери отпочео је такозвани „дијалог између власти и опозиције“, уз посредовање, односно „присуство“ представника Европског парламента. Треба нагласити да је овде у питању нека врста „поправног испита“, с обзиром да слична мисија, у сличном или готово идентичном формату, пре годину и по дана није дала резултат. Био сам учесник и сведок тог претходног, неуспешног дијалога, почетог на београдском Факултету политичких наука, а настављеног у Скупштини Србије.

За разлику од тадашњег, помпезно најављеног и праћеног, овај садашњи дијалог делује као нежељено сироче и, такорећи, ружно паче којег се сви актери стиде. Радикални опозиционари имају проблем да себи и својим присталицама објасне зашто уопште “седе за истим столом са диктатором“. А Вучић је, да би избегао суочавање са омраженим му опозиционим ликовима, измислио „паралелни дијалог“ са тзв. конструктивном и патриотском опозицијом (па ће вероватно и своје евентуалне уступке представити као резултат договора са њима).

Било како било, овога пута дијалог нико није одбио, што је, ипак, какво-такво охрабрење. Но, „неодбијање“ не значи исто што и „искрено учествовање“. А неслагање постоји чак и на елементарном терминолошком нивоу, укључујући ту и бесмислена семантичка питања – да ли је „дијалог“ или „преговори“? И да ли је „уз посредништво“, или „уз присуство“ ЕУ?

Али, звали то како је коме воља, моја маленкост је из прве руке гледала како се закрвљени представници власти и опозиције претварају у ђачиће након што у салу уђу Кнут Флекенштајн, Тања Фајон и Александар Билчик (нарочито кад уђе Флекенштајн). И како у једном тренутку „непопустљиви“ СНС преговарачи постају сусретљиви и меки као памук после полусатне паузе коју су европски „посматрачи“ искористили да попију кафу код домаћина у згради преко пута, на Андрићевом венцу.

Но, тај дијалог је на крају пропао. Опозиција је највећим делом већ била унапред одлучила да изборе бојкотује, а власт је – поготово након смањења цензуса – већ у резерви имала довољан број опозиционих (и „опозиционих“) листа спремних да под геслом „важно је учествовати“ на изборе изађу без обзира на услове.    

По свему судећи, Вучићу је овај пут првенствено стало до председничких избора и новог мандата. Опозицији, или барем њеном највидљивијем делу, стало је највише до (Бео)градских – јер им се чини да на њима имају највеће шансе. А међународним преговарачима и посредницима стало је до тога да им мисија успе, да од Вучића извуку понеки, какав-такав уступак и да се опозиција овај пут појави на изборима.

Чини се да, из различитих разлога, парламентарни избори ни једнима, ни другима, ни трећима нису у фокусу. Kао да су сви помало заборавили да се ови преговори – барем номинално – и воде због нерегуларног тока и исхода јунских ПАРЛАМЕНТАРНИХ избора. Те је изборе опозиција бојкотовала. Ти су избори резултирали накарадним једностраначким парламентом. Након њих је Вучић још пре званичног конституисања Скупштине најавио нове парламентарне изборе „за годину дана“.

Али то обећање је дато вероватно под утиском јулских жестоких сукоба полиције и демонстраната испред зграде скупштине Србије, као и у јеку масовних протеста против Лукашенка након председничких избора у Белорусији. Но, како су се у међувремену ствари бар привидно стишале, није искључено да власт на то Вучићево обећање покуша да „заборави“. Али баш зато мислим да би опозиција морала снажно и највише на њима да инсистира. И да би управо релативно успешна („пробна“) реализација евентуалних резултата дијалога на парламентарним изборима могла бити гарант да ће и они „најважнији избори“, тачније, они до којих је Вучићу и делу опозиције највише стало, такође проћи у каквом-таквом реду.

У противном, „реши“ ли Вучић председничке изборе и Београд, апсолутно ће га „болети уво“ за парламентарне – да ли ће их бити, а поготово да ли ће опозиција на њих изаћи или неће. Но, утолико пре би, по мом мишљењу, парламентарни избори морали бити приоритет.

А најгоре је што, све скупа, и уз све могуће „олакшавајуће околности“, бојкоташки део опозиције НАКОН БОЈКОТА није у довољној мери показао нити слогу, нити храброст, нити визију у супротстављању режиму. Али то што је њихово потоње деловање можда било разочаравајуће, не значи да сама одлука о бојкоту ОНАКВИХ избора није била исправна

Јер, искрено говорећи. без обзира на контроверност тог избора, није бојкот сам по себи био лоше решење, него је лоше – или макар незадовољавајуће – било оно што се након тога догодило, односно, што је обећавано, а није се догодило. Лоше је што су се неки од најтврђих и најгласнијих бојкоташа – попут, например, Сергеја Трифуновића, Живковића, „Један од пет милиона“ или ДЈБ – полакомили на смањени цензус, па на изборе на крају изашли. Лоше је и то што су се „највећи“ међу онима који су у бојкоту истрајали међусобно завадили око тога ко је „главни“ и којим путем даље.

А најгоре је што, све скупа, и уз све могуће „олакшавајуће околности“, бојкоташки део опозиције НАКОН БОЈКОТА није у довољној мери показао нити слогу, нити храброст, нити визију у супротстављању режиму. Али то што је њихово потоње деловање можда било разочаравајуће, не значи да сама одлука о бојкоту ОНАКВИХ избора није била исправна. Но, као што смо већ више пута констатовали, чини се да ни власт ни бојкоташи нису били свесни значаја, тежине и потенцијалне далекосежности тог потеза.

А врло брзо ћемо видети да ли је и ко у међувремену извукао поуке.

(Уредник НСПМ и бивши народни посланик)