Oskudacija

Već je konstatovano da je ekonomska kriza postala svojevrsni "brend" i, takoreći, savršen alibi za nesposobne vlade i neodgovorne poslodavce širom sveta. Zašto se ne poštuju potpisani dogovori sa sindikatima? Zašto se krše predizborna obećanja? Zašto raste nezaposlenost? Zašto pada dinar? Na sva ova i slična i pitanja odgovor je uvek isti – nije sada trenutak za takva pitanja, sada je vreme krize i stezanja kaiša, kriza sve pogađa i svako mora ponečeg odreći, potrebna nam je solidarnost, a ne potraga za krivcima.

Junak naših dana postao je pritupasti Manulać, iz "Zone Zamfirove", koji kroz čitav film ponavlja jednu te istu frazu: „Tato! Mamo! S'g su skupi novci. S'g je oskudacija.“ Poput Manulaća, i naši ekonomski gurui, neprestano ponavljaju frazu da je sada ekonomska kriza, da je "novac postao skup" i da svi treba da se navikavamo na štednju.

Da su "pare skupe" zna, tačnije, oseti svaki čovek – radnik, seljak, preduzetnik, penzioner – koji živi od plodova svog rada, a ne, recimo, od finansijskih špekulacija i berzanskog mešetarenja. Nevolja je u tome što smo doslovno godinama i decenijama unazad učeni i dresirani na nešto potpuno suprotno.

Do pre par meseci čitava makroekonomska mudrost stajala je u tri reči – “liberalizuj“, „privatizuj“, "rasprodaj" – i to sve, bez dileme i oklevanja. A globalna filozofija života se svodila na devizu „kupuj-troši-uživaj“. Jedan od prvih nacionalnih prioriteta posle krize od 11. septembra bilo je nastojanje da se prosečni Amerikanac, a pogotovo Njujorčanin, trgne iz letargije i krene da kupuje. Izveštaji sa božićnih rasprodaja, kao dokaz da se nacija oporavila od šoka i da je na dobrom putu, išli su kao udarne vesti, rame uz rame sa izveštajima o pripremama i toku kaznenog pohoda protiv talibana u Avganistanu.

Podsticanje potrošnje kao generatora privrednog razvoja, stvaranje potrošačkog mentaliteta i oblikovanje građanina-konzumenta, razmaženog potrošača i egoiste – u temelju je ove post-moderne civilizacije na prelasku milenijuma i njene ideologije neoliberalnog globalizma, koja je poslednjih godina sve otvorenije počela pokazivati svoje meko-totalitarno lice. Zato smo iz dana u dan dobijali sve luđe igračke za malu i veliku decu, sve sjajnije upakovane čokoladice, sve zlatnije kartice i sve povoljnije stambene, hipotekarne, keš, lizing, „revolving“ i druge kredite. Sve drugo, počev od države i nacije, pa do budućnosti, ekoloških problema i brige za očuvanje planete legitimno je i prihvatljivo samo ukoliko predstavlja priliku (industrija naoružanja, ugradnja zaštitnih filtera, alternativni izvori energije) za novu potrošnju i dodatnu zaradu.

Ne znači da ćemo sad svi da potrčimo u komune, kibuce, kolhoze i pirinčana polja. Ne znači da ćemo sada svi početi da pevamo Internacionalu i citiramo Lenjina i Marksa. (Mada su neki, barem ovog poslednjeg, izgleda prerano bagatelisali.) Ali oko toga da je jedna forma (neo)liberalnog kapitalizma i s njim povezane globalizacije doživela svoj kolaps i svoju, kako ekonomsku, tako i etičku kompromitaciju, složiće se danas i predsednik Francuske Nikola Sarkozi i predsednik Rusije Medvedev, i ekonomista DŽozef Stiglic – da i ne govorimo o desetinama ne bez razloga vaskrslih promarksističkih teoretičara. Još samo na brdovitom Balkanu i u sličnim tranzicijskim enklavama zaostalim u razvoju žive ljudi i političari koji veruju da je ovo što se dešava na svetskim tržištima samo prolazna epizoda u jednoj globalnoj bajci sa unapred poznatim ekonomsko-političkim hepiendom.

Ozbiljne države se ozbiljno pripremaju za ono što ih u ovoj godini čeka. Vode se ozbiljne debate i formiraju ozbiljni fondovi za pomoć privredi i građanima. Svoje planove su obznanile SAD, Rusija, Kina, Brazil... A, doduše, pomalo tromo, za suočavanje sa krizom se sprema i EU. Uopšte, verujem da će ova ekonomska kriza i ova godina dati konačan odgovor na dilemu o stvarnim kapacitetima Evropske unije, tj videće se da li njena sadašnja organizacija predstavlja adekvatnu formu za odgovor na krupne ekonomske izazove (za političke očigledno nije), ili su nacionalne države još uvek najbolja i najvitalnija struktura za suočavanje sa izazovima savremenosti.

Dakle, Evropska unija će narednih meseci, do godinu-dve, doslovno polagati test svoje održivosti, ali što se Srbije tiče, plašim se, rezultat tog testa biće više od akademskog značaja. Srbija je danas, naime, otprilike podjednako daleko i od EU i od izgradnje normalne, socijalno odgovorne nacionalne države. I biće veliki napredak ukoliko tokom naredne godine barem svi to shvatimo.