Operacija „Kosovo“ - terminalna faza?

Kada se događaji ubrzaju, dve nedelje postaju ogroman period, unutar kojeg je teško čak i nabrojati, a kamoli reagovati na sve što reakciju zaslužuje. Kolateralnu korist od te činjenice ovaj put će izvući Nebojša Krstić, s obzirom na to da – sem indirektno – neću moći šire da se osvrnem na njegovu kritiku moje prethodne kolumne. Sa Krstićem se, inače, slažem samo u konstataciji da nam je o Kosovu potrebna ozbiljna debata i podržavam njegovu nameru da se u nju uključi – iako sam sklon da u tom stavu prepoznam nešto naknadne i zakasnele pameti.

Bilo kako bilo, mislim da je važno da se ne dopusti da plima zaborava i novih nedaća prekrije „zasluge“, tj. odgovornost prethodnih političkih garnitura. Ali sam, isto tako, i veliki protivnik pristupa da se, pod firmom „ma, sve su to oni prethodni upropastili“, gleda kroz prste ovim novima, odnosno, da se ignoriše ono što se aktuelno događa i što se, eventualno, spremaju da učine nove vlasti.

Prosto ne znam da li me poslednjih nedelja više iritiraju „nepristojne ponude“ i uvredljivi zahtevi sve brojnijih evropskih zvaničnika, izvestilaca i komesara, ili, pak, neadekvatne reakcije našeg predsednika i premijera koji na ove provokacije reaguju po principu retoričke torte – red ljutitih patriotskih izjava, pa onda red povlačenja i (o)tužnih relativizacija sopstvenih reči. A za to vreme, obratite pažnju na nešto što će možda biti veoma važno za razumevanje srpske politike narednih meseci, Dinkić „vredno“ spasava državu od bankrota, a Vučić se, pišu tabloidi, vredno bori protiv korupcije (dok se po pitanju Kosova samo povremeno oglasi sa upozorenjem da nas čekaju „bolna rešenja“). Hoću reći da je više nego očito da se u ovom trenutku Vučić i Dinkić „nezainteresovano“ drže po strani od kosovske priče, dok su Nikolić i Dačić u ruke dobili prevreo krompir (doduše, on im uglavnom i formacijski pripada), sa kojim, izgleda, još uvek ni sami ne znaju šta da rade.

A dileme, u suštini, gotovo da više i nema. Politika „i Kosovo i EU“ je definitivno mrtva (tačnije, mislim da je ona bila mrtvorođenče od samog početka), a izgleda da Vašington, Brisel i – naročito – Berlin više ne žele srpskim vlastima da daju čak ni najmanji smokvin list kojim bi one, makar za unutrašnju upotrebu, tu činjenicu mogle i dalje prikrivati i čuvati veru u basnu o „paralelnim procesima“. Svi su saglasni da je više nego „zrelo“. Za zapadne ambasade, zrelo da se konačno završi sa „kosovskom fikcijom“, „paralelnim institucijama“ i ustavnom preambulom koja Srbiju „koči na evropskom putu“. A za mene, opet, zrelo da se zapadnim prijateljima i evro-integracijama kakve nam se nude kaže jedno ljubazno, ali odlučno „NE-HVALA“. Zapravo, poslednji je trenutak i poslednja prilika za tako nešto.

Drugim rečima, operacija oduzimanja Kosova je u završnoj fazi, čak i za „kupovinu vremena“ skoro da više nema vremena. Sve je spremno za završni čin i samo se još čeka da se aktuelna vlast sa tim javno ili prećutno složi. Ili da – što je manje verovatno, mada ne i sasvim nemoguće – Dačić, Nikolić, Vučić... svi zajedno, ili, recimo, makar neko od njih, stegne zube i ove više nego ponižavajuće ucene odbije.

A indikativno je da u tako odsudnom trenutku i neke nove i neke stare snage koje se predstavljaju kao „patriotske“, umesto da iz sve snage vrše pritisak na vlast, pozivaju na proteste i „ustanak“, o Kosovu danas uglavnom ćute, ili se okreću drugim, „životnijim“, odnosno politički isplativijim temama. Ili, pak, o čitavoj situaciji govore mlako, sa gotovo majčinskom blagošću i razumevanjem. To jeste čudno, ali se lično tome, zapravo, uopšte ne čudim. Imperiji su ovde potrebne i „konstruktivne patriote“, a ne samo one delom već istrošene „reformske“ i evro-atlantske NVO snage koje su se zalaganjem za kosovsku nezavisnost prilično kompromitovale u očima srpske javnosti. Potrebni su im i „razumni konzervativci“ i „desničari“, „NATO-četnici“, vatreni „ćiriličari“ i borci za „srBsku obnovu“ – ali da ne izlaze izvan svog rezervata i ne skreću sa zacrtanog (geo)političkog kursa. Posebno su poželjni borci protiv korupcije – pod uslovom da ne zadiru u onu sistemsku, ozakonjenu, koja favorizuje velike inostrane igrače, njihova preduzeća, banke i interese. Ukratko, dobro su došli (skoro) svi i svako, široka je duša gospodara, pod uslovom da se ne meša u glavni posao i ne kvari ono što je osnovni cilj. (A to je, nemojmo se zavaravati, još uvek i pre svega – Kosovo.) Ma, mogu i antiglobalisti i antiekumenisti, anarhisti, „anonimusi“ i  „svetski revolucionari“, kurta i murta, samo da ne talasaju više oko tog Kosova, koje je – zar ne – „ionako već izgubljeno“.

Moram priznati da bih možda čak i sam lakše podlegao toj atmosferi „sve je propalo“ koja se u vezi sa Kosovom stvara da ne vidim koliko je svima ekstremno stalo da Srbija to prihvati i prizna. Pa onda pomislim – možda ipak i nije sve baš toliko izgubljeno čim se razni „prijatelji“ toliko trude da nas, milom ili silom, ubede da jeste. Pored ostalog, i uz pomoć TV panela na kosovske teme, kojih ili nema, ili se – na srpskim televizijama – vode sa „prosečnim“ odnosom snaga od 3:1 u korist kosovske nezavisnosti. Ili uz pomoć specijalnih emisija u kojima se patriotizam kontinuirano povezuje sa kriminalom i lopovlukom, što je otprilike osnovano isto koliko i kada bih ja sada, na primer, aferu sa Oliverom Dulićem, „Nubom“ i optičkim kablovima doveo u vezu sa zalaganjem za ulazak u EU i „evropskom Srbijom“, i onda napravio i bučno reklamirao serijal pod nazivom „velika evropska pljačka“. Nije ni duhovito, ni pravedno – zar ne?