Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Od rejtinga do izbora – i rekonstrukcije |
sreda, 29. oktobar 2014. | |
Sticajem okolnosti, u istom danu trebalo je da pišem ovu kolumnu i predstavljam rezultate najnovijeg istraživanja javnog mnjenja „Nove srpske političke misli“. Tema kolumne, logično, rebalans budžeta, šestomesečni bilans (najnovije!) vlade Aleksandra Vučića i aktuelna zbivanja na političkoj sceni. A zaključak očekivano kritički, sa tezom da je aktuelna vlast, kao i u prethodnom periodu, bila izuzetno uspešna u sejanju i prolongiranju obećanja, mrvljenju opozicije i urušavanju ostataka slobodne javnosti – a neuspešna, manje-više, u svemu ostalom. U tom kontekstu, nameravao sam da pomenem i ovo najnovije smanjenje plata i penzija kao kontraproduktivnu meru, koja neće doneti željeno makroekonomsko poboljšanje, a predstavlja novi udar na srednji sloj, koji je – znamo to još od Aristotela – temelj društvene stabilnosti i dobrog političkog uređenja. Ipak, postavlja se pitanje nisu li ti moji zaključci u potpunoj koliziji sa rezultatima pomenutog istraživanja, koje pokazuje da je rejting SNS-a i Aleksandra Vučića gotovo neokrnjen, a da se na ubedljivom drugom mestu nalaze Dačić i SPS, dakle, SNS-ovi koalicioni partneri (plus su Dragan Marković Palma i Rasim Ljajić drugi i treći na listi najbolje ocenjenih ličnosti), dok opozicija, kako ona „građanska“, tako i ona „nacionalna“, postoji još samo u većim ili manjim tragovima? Pri čemu je, da podsetimo, reč o istraživanju NSPM-a, dakle, našem sopstvenom, i rađenom na isti način kao i ona prethodna, koja su se, uzgred rečeno, vrlo dobro pokazala u predviđanju izbornih rezultata i nekih dugoročnijih društvenih tendencija. Drugim rečima, svi oni kojima se dopada moj kritički i antivladin stav – uključujući i mene samog – neće biti zadovoljni rezultatima pomenutog istraživanja, i obrnuto. Ali i još gore od toga. Može se postaviti pitanje da li ja možda grešim kada sam toliko kritičan prema vlasti koju, kako se čini (bar zasad) podržava apsolutna većina građana ove zemlje, čak i onda kada im ta ista vlast, sa ovim najnovijim merama, direktno zavlači ruku u džep? Razume se, većina može i ne biti u pravu. Bliža i dalja prošlost pune su primera kako narod ume da pogreši i radi (glasa) u korist sopstvene štete. Glas naroda nije uvek i „glas boga“, ali ga ne treba ni olako otpisivati. Najlakše je reći kako je narod „glup“ i „neprosvećen“ – ali taj „argument“ obično najviše potežu oni („elita“) koji su i najkrivlji što se narod nalazi u takvom stanju. Zato bih, u nedostatku više prostora i vremena, ponudio samo dva moguća i, rekao bih, najvažnija objašnjenja za pomenuti frapantni raskorak u javnomnjenjskom vrednovanju ove vlasti i njenih stvarnih učinaka. Sa jedne strane, nipošto se ne sme zanemariti ogromno i teško razočaranje i ogorčenje prethodnom vlašću, a koje se uglavnom proteže na sve one koji su bili na vlasti nakon 5. oktobra dvehiljadite. (Usled čega značajan deo glasača apriori podržava aktuelni režim, koji se doživljava kao „anti-dosovski“ i „osvetnički“, ne videći, ili zatvarajući oči pred činjenicom da je politika koju Vučić sprovodi upravo radikalno „petooktobarska“. Ili, tačnije, kombinacija sačinjena od najgorih aspekata politike vođene pre i posle 5. oktobra.) Drugi ključan aspekt ovako – još uvek – visokog rejtinga, jeste velika veština spinovanja, manipulacije i medijske represije, kojom se aktuelna vlast koristi i neprestano vadi na štetu koju su im prethodnici napravili. Možda bi, zbog onog prvog razloga, narod još neko vreme glasao za SNS i Vučića čak i da je objektivno informisan. Ali on to nije, jer onaj (veći) deo stanovništva koji se ne informiše preko interneta, naprosto ne raspolaže relevantnim informacijama, niti sposobnošću da se orijentiše u moru laži, gluposti i blata kojim ga bombarduju sa TV ekrana i novinskih naslovnica. Ova vlast, naime, neprekidno živi od kampanja i kritike prethodnika – istini za volju, to su radili i oni pre njih, neprestano se vadeći na „devedesete“ i Miloševića – čak i kada radi isto, ili gore od prethodnika. Živi se od kampanje do kampanje, od obećanja do obećanja, od rekonstrukcije do rekonstrukcije. Ili od rekonstrukcije do izbora, tako da mislim da bi, sa ovom najnovijom, koju mediji najavljuju za kraj godine, to bila četvrta rekonstrukcija, odnosno četvrta "nova vlada" za ove dve i po godine Vučićeve vlasti. Naravno da to deluje neozbiljno, ali za sada ne samo da ga nije koštalo rejtinga, nego, možda, baš zahvaljujući tim silnim „rekonstrukcijama“ taj rejting značajnije i ne opada. Jer, kako da kritikujete vladu kada je ona tek „na početku mandata“, nije napunila „ni sto dana“, „ni šest meseci“, „treba joj dati šansu“ itd? A onda opet rekonstrukcija, možda i neki novi izbori – makar lokalni ili pokrajinski, kojima će se pridati natprirodni značaj – pa opet Jovo nanovo. To, naravno, ne može da traje večno, ali do sada je dovoljno veliki broj glasača na to gledao pozitivno, ili bar nije kažnjavao. Da se vratimo istraživanju. Kad je reč o geopolitičkim orjentacijama, EU stoji (ne)očekivano stabilno i dobro, sa nekih 54-55 odsto (što je posledica deklerativnog rasta evrofilije među pristalicama SNS-a), ali, još bolje, tačnije, izuzetno dobro stoji saradnja sa Rusijom, za koju optira više od 70 odsto ispitanih. Međutim, kada smo tražili od građana da se opredele za jednu ili drugu opciju, većina njih, više od 50 procenata, volela bi da to budu „i Rusija i EU“. Tako da, izgleda, „sedenje na dve stolice“ sve više (p)ostaje ne samo omiljeni sport srpskih političara, nego, čini se, i najvećeg dela građana Srbije. Neko će to povezivati sa „nesvrstanošću“ i titoizmom, ali je u konkretnom slučaju takav stav ipak više plod svojevrsne „promene svesti“ i geopolitičkog sluđivanja koje Vučićev režim suptilno i – za sada – uspešno sprovodi uz pomoć parole „idemo u EU, ali čuvamo najbolje odnose sa Moskvom“. Drugo je, naravno, pitanje da li je to i u kojoj meri moguće. Sem onako kao što je vođena, i kao što se nominalno još vodi, politika „i Kosovo i EU“ – nedosledno, neiskreno i neuspešno. Ali, kao i u slučaju „boljeg života“ i ekonomskog oporavka, građani, izgleda, kao i njihova vlast, mnogo više vole šarene i lepo upakovane bajke, nego opore istine. Pa dok traje traje. |