Od gotovog veresija

Ima neke “kosmičke” pravde u tome što su na ovim izborima najbolje prošli oni koji ih nisu želeli. Jedino je Ivica Dačić, još u trenutku kada su izbori raspisani, glasno rekao da ima i drugih rešenja i da bi bilo bolje da se od postojećeg sastava parlamenta obrazuje nova skupštinska većina. Na stranu sad da li bi to uspelo i da li bi zaista bilo bolje, ali poenta je da Ivica izbore nije želeo, da se pribojavao njihovog ishoda, a da je na kraju iz njih izašao gotovo kao apsolutni pobednik. Sa svojih dvadeset mandata Dačić i drugovi sada slobodno mogu da ponavljaju čuveni LDP slogan “od nas zavisi” i da kalkulišu kojem će se privoleti carstvu. Daleko od toga da je takva pozicija sasvim bez rizika i da nema i svoju tamniju stranu. Ali treba dozvoliti socijalistima da bar nekoliko dana uživaju u ovim trenucima (ne)zaslužene slave, a naročito u satisfakciji da im se sada najstrašnije ulaguju oni koji su ih bukvalno do juče najstrašnije vređali, koji su ih želeli zabraniti i lustrirati, koji su im uhapsili i izručili predsednika i godinama medijski linčovali članove njegove najuže porodice.

Tako se, još jednom, u najogoljenijem obliku pokazuje licemerje dobrog dela srpske medijske i NVO scene, koja od situacije do situacije rasteže ili sužava pojam “demokratskog bloka” i “evro-reformskih snaga”. Pa se onda, u redovnim okolnostima i u izbornim kampanjama, reformski i demokratski atribut priznaje samo LDP-u i DS-u, a posle izbora, kada se glasovi prebroje, prema potrebi, “amnestira” ne samo mrski Koštunica, nego i ozloglašeni Velja Ilić, pa čak i sam SPS. Zbilja, kako to da je Ivica Dačić snaga prošlosti i mraka onda kada podržava vladu Vojislava Koštunice, a perspektivni reformista ukoliko se opredeli za koaliciju sa demokratama? I kako je to “gospodin Palma ” preko noći avanzovao od “Arkanovog saborca” i haškog kandidata do velike uzdanice i mlade nade evropske Srbije?

Ni demokrate nisu želele izbore, barem ne u ovom trenutku. Naime, oni su izbore projektovali tek tamo za septembar, kada, računali su, još malo splasne ova kosovska frustracija i kada još više ruiniraju Koštuničinu kosovsku politiku. Ušli su u njih nevoljno, sa gomilom hendikepa i tegova (Kosovo, Dinkić, Vuk, Čanak…), i jedno vreme prilično lutali tražeći dobitnu kartu. Ali kada su, što bi rekli sportski i vojni komentatori, “konačno naštimovali nišanske sprave” svojim su protivnicima priredili takav vatromet da su ovi kraj kampanje dočekali bukvalno na konopcima, nalik bokseru koji više gleda na semafor očekujući spasonosni udarac gonga koji će označiti kraj runde, nego što pokušava da se odbrani od udraca koji sevaju sa svih strana.

Ko god da je kreirao kampanju Tadićeve “evropske Srbije” poslednjih par nedelja, zaslužuje apsolutno sve profesionalne komplimente. Jeste da je to bilo u najboljem makijavelističkom duhu, jeste da su na svojoj strani imali Evropsku uniju i manje-više sve nacionalne elekronske medije, jeste da niko još od Miloševićevog doba nije vodio takvu negativnu kampanju i tako sistematski i beskrupulozno kršio pravila izborne ćutnje. Ali pobedniku se mnogo toga prašta, OEBS-ovi posmatrači sigurno neće imati nikakve primedbe, a vidimo da se ni same žrtve kampanje ne bune mnogo.

Postaje već monotono ponavljati rečenicu kako je “DSS relativno najveći gubitnik upravo završenih izbora”, ali je to u ovom slučaju još tačnije nego u nekim prethodnim situacijama. No, čak ni posle serije većih ili manjih izbornih brodoloma ne može se reći da su DSS i Vojislav Koštunica došli do kraja svog političkog bitisanja na srpskoj političkoj sceni. Ali zaista jesu stigli vrlo blizu ambisa – i vise o Ivici.

Pred Koštunicom sada stoje samo dva puta. Ili da suštinski poražen ode u političku penziju u koju ga u poslednje vreme intenzivno šalju – ili da pokuša da koliko-toliko popravi nacionalnu štetu koju je svojim činjenjem, a naročito svojim nečinjenjem napravio. Predugo je oklevao, previše se kolebao i uprkos svemu predugo ostao talac petooktobarske mitologije i antiradikalske fobije. I zato bi mu se na kraju moglo dogoditi da dok je mogao nije hteo, a da onda kada je konačno poželeo više ne može.

Politika se naravno ne može svesti na matematiku, ali brojke su tvrdoglave i ponekad vrlo rečite. A brojke kazuju da će DSS/NS sa sve radikalima i socijalistima, Palmom i penzionerima u budućem parlamentu imati verovatno jednog poslanika manje nego što su u prethodnom sazivu imali zajedno samo oni i radikali. Drugim rečima, pre dvanest meseci, slično kao i pre dvanaest nedelja, DSS i Koštunica su, legalno i legitimno, mogli formirati vladu sa radikalima i da u nju, po želji, ili uključe ili ne uključe SPS. A sada će zavisiti od volje i milosti Dačića, Mrkonjića, Palme i Krkobabića – i svih onih od kojih, eventualno, i oni sami zavise. Ako je Koštuničina ambicija bila da i ubuduće odlučujuće utiče na tok državne politike onda su kampanja i rezultat DSS-a bili prava katastrofa. Ali ukoliko su, možda, želeli da se bezbolno izvuku iz političke čorbe koju su sami zakuvali, onda je ovaj rezultat gotovo idealan alibi.

Ali brojke isto tako kažu da i pored svega ovo 11. maja nije bio referendum, a ako je i bio svakako nije bila pobeda "evropske Srbije", i dokaz kako je Srbija prebolela "kosovsku traumu" i definitivno se "okrenula zapadu". Naime, čak i sada DSS i SRS u zbiru imaju više glasova i više mandata od koalicije oko DS-a. Baš kao što i Dačićeva koalicija ima značajno više od LDP-a. A ako se donekle i može raspravljati o raspoloženju rukovodstva, nema nikakve sumnje da su i dan-danas glasači SPS-a nacionalno tvrđi, evroskeptičniji, haškofobičniji i rusofilniji čak i od onih radikalskih. To je, sviđalo nam se ili ne, još uvek srpska politička realnost – a sve drugo je samo krupna politička alhemija i sitna politička kalkulacija.