Nikolić kao dežurni krivac

Uprkos neprestanim uveravanjima kako se u tom pogledu stvari menjaju i popravljaju, Srbija se već godinama nalazi u ulozi dežurnog krivca i regionalnog negativca, naviklog da po njemu rutinski pljušte udarci, a da on ne samo da ne može da reaguje i uzvrati, nego čak ne stiže ni da registruje odakle sve šamari stižu.  I kao da su se na to već svi navikli, i oni i mi, niko se više ne iznenađuje, a još manje pokušava tu nešto da promeni.  

Tako je, ovih dana, poslanica Hrvatske u Evropskom parlamentu Ruža Tomašić brutalno napala predsednika Srbije Tomislava Nikolića i optužila ga za „pokušaj uništenja hrvatskog identiteta u Vojvodini“, zbog toga što je – zamislite zločina!? – poklonio određeni broj ćiriličnih čitanki i gramatika bunjevačkog govora učenicima u Subotici. Ona je zaključila da se "nastavlja iživljavanje političkog vrha Republike Srbije nad Hrvatima Vojvodine“, a da je Nikolićeva donacija „poslednja manifestacija politike uništenja hrvatskog jezika i kulturnog identiteta na tlu Vojvodine".

Da nije u pitanju samo izolovani neurotični ispad ove poslanice iz (proustaške) „Hrvatske stranke prava – Ante Starčević“, videlo se vrlo brzo, pošto se oglasio i predsednik Ivo Josipović koji je gest srpskog kolege ocenio kao „nekorektan“ i kao "kontinuitet politike koja želi asimilirati Hrvate u Srbiji".  A dan kasnije sa sličnom ocenom izašao je i hrvatski premijer Milanović.

E, sad. Možda je predsednik Nikolić mogao i da ne donira te udžbenike. Možda se autohtonoj, malobrojnoj i lojalnoj bunjevačkoj nacionalnoj zajednici moglo pomoći i na neki drugi, organizovaniji i sistemskiji način. Generalno, Srbija ne čini dovoljno za sebi lojalne nacionalne manjine, poput Bunjevaca i Vlaha, isto kao što ne čini dovoljno ni za sopstvenu manjinu u okruženju, to jest, za Srbe u regionu. Ali to je trenutno sekundarno pitanje – koje doduše, dosta kazuje o (ne)ozbiljnosti onih koji državu vode.  

Zapravo, možda je i dobro što je ovaj incident izbio i što je – još jednom –  isplivao na videlo sav naš jad i sve licemerje sus(j)eda. Jer, obratite pažnju, država Srbija nikoga ne tera da bude, ili da se izjašnjava, kao Srbin – niti bilo kome brani da se izjašnjava kao Hrvat (ili Crnogorac, Vojvođanin, Banaćanin, Tamnavac, DŽedaj...) Niti ima takve ambicije, niti volje, niti snage i kapaciteta. Ali nam se – verovali ili ne – sada iz komšiluka zamera čak i to što Bunjevce (a slična je situacija i sa Rumunijom i Vlasima) silom ne teramo da se osećaju i izjašnjavaju kao Hrvati, nego im dopuštamo da budu to što kažu da jesu.

Posebna tema je izostala državna reakcija na ove hrvatske reakcije. Koliko znam, do ovog trenutka srpsko ministarstvo spoljnih poslova se nije oglasilo da – barem formalno – uzme u zaštitu predsednika države i skrene pažnju na neprimeren govor hrvatskih zvaničnika. (Ali zato hrvatsko jeste – i našem ambasadoru u Zagrebu zvanično izrazilo nezadovoljstvo Nikolićevim činom.)

Nije se, naravno, mnogo potresla ni ovdašnja javnost, niti mediji – drugačije bi to, razume se, bilo da je kritici bio izložen premijer Vučić, onda bi se digla kontrolisana medijska kuka i motika i sočno odgovoreno, sa sve psovkama i prigodnim podsećanjima na „Oluju“, „Bljesak“, Jasenovac i Jadovno. Ovako ništa. Gotovo potpuni muk (izuzev Večernjih novosti), ili puko konstatovanje, a u nekim krugovima je bilo čak i tihog likovanja. („Eto, čim zine, napravi neki problem“.)

Jer javna je tajna da je predsedik Nikolić – što dobrovoljno, a što zahvaljujući akcijama svog „političkog sina“ – ispustio iz ruku praktično sve poluge moći i političkog uticaja. I skoro nikoga više nije briga za to šta on kaže, radi ili misli. Osim kad ga, s vremena na vreme, treba malo medijski „nabosti“, tek toliko da se podseti na to ko je „glavni“, i ne bi li se malo razbila medijska monotonija i simulirao politički pluralizam u odsustvu prave opozicije i ozbiljnog političkog života.

Malo ko će zažaliti zbog te njegove sudbine (mada ima i onih koji misle, tačnije, nadaju se, da još nije rekao svoju poslednju reč). Ali, u svakom slučaju, sticajem raznoraznih okolnosti, on je predsednik ove zemlje i njen reprezent. I čak i ako se nema simpatije i poštovanja prema njemu lično, mora se imati barem minimalnog poštovanja za instituciju koju predstavlja. (Kao što bi i on morao da ima poštovanja za ustav po kojem je izabran i na koji se zakleo – ali to je već druga priča.)

I zato, kakav god Nikolić bio i ma koliko da je koga razočarao ili očarao u protekle dve godine (nas iz NSPM nije – jer, za razliku od mnogih, nismo od njega ništa ni očekivali), i kakvi god bili odnosi između njega i predsednika vlade (a teorije idu od toga da „ne mogu očima de se vide“, do toga da su „najbolji prijatelji“ i da samo povremeno fingiraju sukob), nedopustivo je i skandalozno da ministarstvo spoljnih poslova, vlada, premijer, javnost i mediji nisu zvanično i oštro reagovali na ove napade iz Zagreba.

Tim pre što je, to treba otvoreno reći, u ovom konkretnom slučaju i sporu sa hrvatskim zvaničnicima – Nikolić bio potpuno u pravu.