Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Nije lako izdati |
ponedeljak, 08. april 2013. | |
“Neka ga samo odbiju – pa makar narednih meseci morali da slušamo ode njihovoj hrabrosti i žrtvovanju potencijalno većem i od onog kneza Lazara i Miloša Obilića. Jer i to je bolje, odnosno manje loše i manje štetno, nego da njihovo prihvatanje – u suštini – neznatno modifikovanog Ahtisarijevog plana moramo da slavimo kao vrhunac diplomatskog i pregovaračkog umeća.” Ovim rečima završio sam poslednji tekst uoči „odlučujuće“ osme runde briselskih „pregovora“ između Beograda i Prištine. Uzgred, navodnike bi verovatno trebalo staviti i ovde, kod „Beograda“ i „Prištine“, jer je u pitanju eufemizam za unutrašnju upotrebu, s obzirom da je više nego jasno – i tako se to i u Briselu i u svetskim medijima predstavlja – da se radi o dijalogu na najvišem nivou između državnih delegacija Srbije i Kosova. Tužno ali istinito. Kosovsku državnost doslovno svakodnevno priznaju gotovo svi srpski mediji kad god bez ograde govore o „vladi“, „predsedniku“ ili „premijeru Kosova“, a vrhunac ironije je to što su iz jedne poznate beogradske informativne agencije upozorili NSPM da vestima koje preuzimamo od njih ne menjamo sadržaj time što nazive pomenutih kosovskih institucija stavljamo u navodnike(!?) U iole normalnoj zemlji ovo što sam rekao bio bi povod za prvorazredni skandal i medijsko-političku debatu. U Srbiji, međutim, to je samo jedna mala, jedva primetna kockica u mozaiku sveopšte neodgovornosti, autošovinizma i mentalne okupacije. U svakom slučaju, osma runda je došla i prošla, a srpski pregovarački tim (mogli bi i ovde pokoji navodnici) u njoj doživeo neku vrstu tehničkog nokauta. Po njihovim sopstvenim rečima, u Briselu im nije ponuđeno ništa, a traženo je praktično sve. Na prvom mestu, likvidiranje srpskih institucija na severu KiM, odnosno uspostava suvereniteta Republike Kosovo na čitavoj teritoriji. Dakle, želje Prištine i ultimatum nemačkih parlamentaraca pretočeni su u zvaničan zahtev Brisela, uz bahatost i tvrdoću koja ostavlja prostor za osnovanu sumnju da se možda čak od početka išlo na to da predlog bude apsolutno neprihvatljiv. Mada se ne može isključiti ni mogućnost da je takav postao, pored ostalog, i zato što su, suočeni sa srpskom spremnošću da zarad dobijanja datuma početka pregovora sa EU progutaju svaku ponuđenu žabu, u Prištini, Briselu i Vašingtonu neprestano podizali lestvicu da bi ona, na kraju, postala previsoka čak i za srpske pregovaračke entuzijaste. Tim povodom, iskristalisale su se dve škole mišljenja, po običaju, dijametralno suprotstavljene – i svaka od njih ima svoju patriotsku i mondijalističku podvarijantu. Prvo shvatanje najbolje ilustruje Vesna Pešić: “Već mesecima, vlast nas priprema za dogovor sa Kosovom kojim treba priznati njegovu faktičku nezavisnost. Jer tamo gde Srbija odavno nema nikakvu vlast, i pod pritiskom SAD i EU, sada treba dogovoriti položaj srpske manjine i druge elemente odnosa između Srbije i Kosova, kao što su carine, granice, telekomunikacije, tj. sve što spada u život i realnost dve države i ljudi u njima. Iako još uvek nedovoljno hrabra da otvori pitanje priznanja Kosova u bliskoj budućnosti, današnja politika realnih odnosa sa Kosovom očekuje datum pregovora sa EU, pod uslovom da taj dogovor bude ispisan na papiru ili izgovoren pred kamerama, da bi zatim bio realizovan u praksi. Iako vlast zna šta treba učiniti u ovoj fazi rešavanja kosovskog pitanja, a očito je rešena da određene korake preduzme, ona preteranim dramljenjem koje se pretvorilo u melodramu odaje utisak kao da sama sebi ne veruje, ili da je neko teško ometa, ali se ne zna ko je to. Ovaj performans za publiku koja se očigledno nimalo ne potresa, sem u uobičajenim patriotskim gnezdima, prepun je kontradiktornih nizova: nikada nećemo, ali ćemo dati sve od sebe, nećemo dozvoliti poniženje, ali ne prekidamo dijalog kompromis je na pomolu, ali biće 11 dana pakla. I sve tako u krug već danima, iako se stiče utisak da građani jedva čekaju da se od tog večitog i grandioznog nacionalnog problema što pre oslobode“. Tako je govorila Vesna, koja je još mnogo pre poslednjih izbora svoje političko srce poklonila Nikoliću i Vučiću, i preko akcije „belih listića“ poprilično kumovala naprednjačkoj pobedi. Zato njenu teoriju ne treba apriori odbacivati, ma koliko vam se sviđali ili ne sviđali njeni politički stavovi, ili ona lično. Uostalom, na potpuno istom fonu – sve su prihvatili i priznali, samo se još malo foliraju i glumataju – nalaze se radikali, dobar deo intelektualne patriotske javnosti, kao i većina NSPM komentatora. I ne može se reći da za takav svoj stav nemaju dosta argumenata u svemu što su sadašnji državni čelnici činili i izjavljivali pre, a naročito nakon izbora i dolaska na vlast. Na sasvim drugoj strani, pak, nalaze se mondijalisti-skeptici i patriote-optimisti, šarolika grupacija u koju potpadaju, na primer, Sonja Biserko i uredništvo Pečata, kao i manji broj komentatora na NSPM. (Spolja gledano, tome je bliska i grupacija „naprednih“ i „unapređenih“ medija i analitičara koji će braniti i opravdavati šta god vlast učinila i šta god Aleksandar Vučić rekao, ali toga uvek ima i oni nas trenutno ne zanimaju.) Elem, ovo društvo smatra da ne treba slušati niti verovati onome što govore „preobučeni radikali“, to jest, veruju da je radikalski dvojac „samo promenio dlaku“, te da Nikolić i Vučić samo vrebaju priliku da okrenu leđa EU i bace u naručje „majčice Rusije“. S tim da, razume se, takav scenario jedni strasno priželjkuju, dok je on za druge prava noćna mora. Upravo ovih dana taj scenario prividno dobija na snazi i uverljivosti, bez obzira što je, pošteno govoreći, negde na granici između paranoje, naučne fantastike i političke naivnosti. I ako, sticajem okolnosti, narednih dana vlast bude primorana da – bar privremeno – odbije ovu više nego nepristojnu ponudu iz Brisela zagovornici ove teorije će doći na svoje i ni bog ih više neće moći ubediti da to sve nije bilo već unapred i „od početka smišljeno i režirano“. A istina je, po običaju, negde između i manje je atraktivna od gornjih teorija kojima se sada ne možemo baviti jer dolazimo do, u ovom trenutku, ipak ključnog pitanja. Zašto onda naši „pregovarači“ nisu do kraja poklekli i javno prihvatili ono što je od njih zahtevano, kao što su to, na primer, na „neviđeno“, bili spremni da potpišu Vuk Drašković, Dinkić, Čeda, Palma i većina srpskih analitičara i novinara? Svakako najmanje zbog dobronamernih i ubedljivih argumenata zašto bi prihvatanje bilo pogubno, koji su im ponuđeni u tekstovima moje malenkosti, Živadina Jovanovića, kao i drugih NSPM autora, mada verovatno ni ti argumenti nisu bili potpuno bez odjeka u nekim delovima vladajućeg establišmenta. Takođe, ne naročito ni zbog straha od masovnih protesta i problema koje bi ovdašnja parlamentarna ili vanparlamentarna opozicija mogla da im napravi. DSS je prilično pacifikovan, a i inače im, ni u bolje vreme, energija, ulica i protesti nisu bili jača strana. A ostali su, uz časne izuzetke, dovoljno neatraktivni, kompromitovani, kontrolisani ili ludi da bi – sem baš kakvim epohalnim „božjim čudom“ – mogli pokrenuti neki ozbiljniji talas. Plus što činjenica da je samo za poslednjih desetak dana održano ili najavljeno najmanje pet-šest odvojenih manifestacija („Nikad granica“, „Naši“, „Dveri“, „Obraz“, studenti, SRS...) ostavlja sumnju ili u pamet ili u namere barem nekih od ovih protestanata. Pa čak i da se udruže svi pomenuti i nepomenuti, stvar bi se možda samo neznatno popravila, ali teško da bi, recimo, na ulicu uspeli izvući više od trećine ili četvrtine mase koja se na zagrebačkom trgu Bana Jelačića rutinski okupi na protestu protiv uvođenja ćirilice u Vukovaru, ili prilikom povratka hrvatskih generala iz Haga.
- Dobro, i u čemu je onda problem? Izgleda u tome što, čak i posle dugogodišnje pripreme, posle tolikog rada, grantova i projekata na „promeni nacionalne paradigme“ i „promeni svesti“, ubeđivanja da je Kosovo ionako već nezavisno i da je to najbolje za sve, dakle, posle svega toga i decenijskog rada na nacionalnoj lobotomiji – izgleda, ipak, nije lako izdati. Pogotovo izdati na Kosovu. Nije lako izdati tako ogoljeno i bezuslovno, pred licem savremenika, predaka i potomaka. Pogotovo, izdati bez alibija i bilo kakve vidljive i opipljive kompenzacije. I to je suština. Nije lako potpisati bezuslovnu kapitulaciju, pogotovo nakon što je i Crkva javno iznela svoj stav, nakon što se oglasio Putin i nakon što su Srbi sa severa jasno rekli da oni ni po koju cenu neće prihvatiti da budu izručeni u nadležnost Prištine. Briselski prijatelji ovoga puta, izgleda, nisu hteli da ostave čak ni kakav-takav alibi, čak ni namanji smokvin list koji bi onda u združenoj medijskoj operaciji pro-zapadnih lobista i režimskih agitatora bio proglašen za „pobedu razuma“, „realistično rešenje“ i „bolan kompromis“ koji „podjednako (ne) zadovoljava obe strane“. No, predlog je, avaj, očigledno bio toliko sraman i loš – potpuno rasformiranje srpskih i uspostava kosovskih institucija, a sve uz „poštovanje ustava i zakona Kosova“ – da nije ostavljao ni milimetar prostora za prihvatanje. „To ni Čeda Jovanović ne bi mogao da potpiše“, vajkao se u trenutku iskrenosti jedan od pregovarača. Ali šta su oni mislili i čemu su se nadali? Zar su mislili da su Imperiji miliji i draži od Borisa Tadića (koji je uhapsio Ratka Mladića), ili Vojislava Koštunice („pobednika nad Miloševićem“, sa kojim su ratovali), pa će sada njima, Miloševićevim i Šešeljevim naslednicima, činiti ustupke davati koncesije koje nisu hteli da čine ovim svojim svojevremenim miljenicima? Ne, gospodo. Oni su vas na vlast doveli, ili, hajde da to kažemo nešto blaže, barem dozvolili da na vlast dođete, samo zato što ste dali obećanje – ili makar namignuli i „dali nagoveštaj“ – da ćete po pitanju Kosova biti efikasniji i koopertivniji od Tadića (koji je, opet, bio kooperativniji od Koštunice, koji je, makar u početku, bio kooperativniji od Miloševića – koji je, uzgred rečeno, takođe povremeno umeo da bude vrlo kooperativan). I to je to. Đinđić im je izručio Miloševića i marginalizovao Koštunicu, pa opet, najblaže rečeno, nisu ni prstom mrdnuli da ga sačuvaju. Dugogodišnjeg ljubimca Tadića su, posle svih zasluga, pustili niz vodu jer je, slično Đinđiću, hteo da Kosovo deli, odnosno zadrži pod faktičkom srpskom kontrolom makar severni deo na kom Albanaca ionako praktično nema, a ostatak, bez formalnog priznanja, faktički prepusti njegovoj sudbini. Nisu hteli ni da čuju. I ne žele da čuju ni sada. Njih zanima samo bezuslovna kapitulacija, a ne Tadićeva karijera, Nikolićev obraz ili Vučićevi rejtinzi. Svakoga će podržati onda i onoliko koliko može da im koristi i koliko usluga je u stanju da im „deliveruje“. Na žalost, većina naših „lidera“ to shvati tek onda kada odrade zadatak, odnosno, kada budu iskorišćeni i odbačeni. A neki čak ni tada. Pa, opet – posle svega i uprkos svemu – treba podržati svaki koliko-toliko ozbiljan i državoliki potez svoje vlasti, ma koliko on možda bio nevoljan i iznuđen što sopstvenim prethodnim greškama, što ličnim vlastodržačkim interesom, ili protivničkom brutalnošću. Recimo, ja sam potpuno siguran da bi srpski pregovarači prihvatili sporazum samo da su Tači i Brisel bili makar malo velikodušniji – na primer, da su dali malo veće nadležnosti „zajednici srpskih opština“ – iako bi to, u suštini, bilo i dalje podjednako neprihvatljivo i uključivalo implicitno priznanje kosovske nezavisnosti. Ali su, avaj, tu svoju spremnost tako očigledno demonstrirali i bili u tome tako providni i jadni da je druga strana spontano počela da zateže i uskraćuje čak i ono što je prethodno možda i bila spremna da im da. I tako su sada dovedeni do ovog zida plača ispred kojeg trenutno stoje, moleći, na jednoj strani, barem neku mrvicu nadležnosti za svoju „zajednicu opština“, a na drugoj, opet, očekujući od nas da se divimo njihovoj hrabrosti i junaštvu kojim odolevaju pod spoljnim pritiscima. Na sličan, objektivan način svojevremeno smo ovde tretirali i poteze svih prethodnih garnitura i zbog toga često trpeli nepravedne, pa i bezobrazne napade. Ni tada ni sada nismo verovali i ne želimo da verujemo da je baš„sve samo gluma i fol“. Stvari su suviše komplikovane, a situacija suviše teška da bismo jeftino i jalovo seirili nad – ja verujem – bar donekle iskrenim mukama na kojima su se našle nove vlasti. Ne bez velike sopstvene krivice i ne bez zasluge onih koji su na vlasti bili pre njih. Ali, svejedno. Njihove svesne ili nesvesne zablude, greške i gresi knjiže se svima nama kao državi i narodu. I kolektivna su sramota. Čak i ako nikada niste glasali za „ove“ (ili „one“). Čak i ako nas s razlogom iritira njihovo aktuelno prenemaganje oko nečega što uopšte ne bi smelo biti predmet bilo kakve dileme. Čak i ako osnovano sumnjamo da su neki od njih svojim zapadnim sagovornicima obećavali da će „rešiti Kosovo“. Čak i ako ih prezirete i ako vas izuzetno iritiraju lakeji i poltroni koji se motaju oko nogu i struka novog gospodara i ispevaju mu ode tipa „Čovek koji je rekao – NE“ i predstavljaju ga maltene kao neko mitološko biće i „silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari“. Naravno da ne zaboravljamo poniženja koja su nam priuštili prethodnih meseci, sa granicom, oficirima za vezu i lupetanjem kako je „zamrznuti konflikt“ nešto najgore što nam se može dogoditi i kako nam „bez EU nema života“. Svejedno. Ne sme biti zlobe i likovanja. Ovo je samo jedan korak, koji može biti izuzetno značajan, ali isto tako može biti i samo mali zastoj na putu bez povratka. Postoje šanse i za jedno i za drugo. Jasno je, naravno, da oni nisu nikakvi „Obilići“. Daleko su i od (istorijskih) Brankovića. Ali se, izgleda, još uvek, pomalo ustručavaju da budu baš otvoreni „kvislinzi“. I možda – zahvaljujući sticaju okolnosti, odlučnosti Srba sa severa KiM, Vladimiru Putinu, apelu crkve i nevidljivoj moći kosovskog predanja – na kraju to neće ni postati. Ono što me u ovom trenutku najviše brine jeste to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija i aktiviranje gotovo svih patriotskih resursa za jedno tako malo i tako nemušto „ne“. Ali svakako je čak i takvo bledo, muljavo i nemušto „ne“ bolje od „junačke“ i brze kapitulacije koja nam se smešila – i opasnost od koje je sada barem privremeno otklonjena. |