„Neutralna“ Srbija

Poslednjih nedelja se baš zahuktala rasprava o NATO paktu i vojnoj neutralnosti Srbije. Neki misle da je to samo dimna bomba vlasti radi skretanja pažnje javnosti sa gorućih ekonomskih problema. Drugi kažu da je to, pre svega, politički manevar opozicinog DSS-a ne bi li se vratio u politički život i svoj rejting od 6-7 odsto podigao na dvocifreni rezultat. Ali ja ne mislim da je tako. Nimalo ne potcenjujući težinu ekonomske situacije ni manipulativne sklonosti naše političke elite, nažalost, uopšte ne verujem da je tema lažna i veštački nametnuta.

Uostalom, načelnik srpskog generalštaba Miloje Miletić upravo odlazi u petodnevnu posetu SAD. Iz kojih se pre tri meseca vratio srpski ministar vojni Dragan Šutanovac. I gde je u međuvremenu dva puta –  istina, na kratko – boravio srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.

Kako je saopšteno, načelnik generalštaba će sa svojim domaćinima, između ostalog, razgovarati o „produbljivanju saradnje“ sa Nacionalnom gardom Ohaja, zatim o „školovanju podoficira i oficira“ i „intenzivnijem pristupanju programima vojnog obrazovanja i obuke“. Pa se nešto pitam, koliko se to srpskih vojnih pitomaca, oficira i podoficira školuje i doškolovava u Rusiji ili u Kini? Da li i sa kojom to ruskom (ili možda kineskom?!) vojnom jedinicom Srbija neguje tako tesne veze poput Nacionalne garde iz Ohaja? Ne tvrdim da toga nema, ali, eto, nije mi poznato, a i ne sećam se da su mediji o tome govorili.  

Priznajem da su Rusija i Kina dosta daleko od Beograda, Novog Sada, Aleksinca, Niša i Varvarina – ali neće biti ni da je Ohajo bliži. (Sem kada se doleće na strateškim bombarderima.) I nije nacionalna garda Ohaja oslobađala srpske gradove, niti je Ohajo zbog Srbije ušao u rat sa Nemačkom i Austrougarskom i vekovima, razume se, uz povremene uspone i padove, bio glavni oslonac i zaštitnik srpskih nacionalnih interesa.  

Šta hoću da kažem? Ili je priča o ravnopravnim spoljnopolitičkim stubovima Srbije bila samo farsa – ili se naprosto loše i nedosledno sprovodi. Trećeg nema. U Srbiji, u srpskom ministarstvu odbrane, odnedavno i u MIP-u, postoje NATO kancelarije i kancelarije za saradnju sa NATO, a u Briselu se pri komandi NATO otvara srpska ambasada. Pitam se postoje li i da li se takve kancelarije planiraju u Moskvi i u Pekingu? Planira li se da Srbija, analogno „Partnerstvu za mir“, uskoro zatraži status posmatrača u „Šangajskoj inicijativi“ ili u „Organizaciji sporazuma o kolektivnoj bezbednosti“?

Drugim rečima, ili je potrebno principijelno uspostaviti puni paralelizam u našim odnosima sa proklamovanim spoljnopolitičkim „stubovima“ na istoku i zapadu, ili stegnuti zube i pred srpskim biračima se pojaviti sa muškim priznanjem da, zapravo, „NATO nema alternativu“.

Prethodnih meseci imao sam nekoliko puta priliku da sa studentima i pojedinim članovima Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji raspravljam o srpskoj spoljnoj politici, sa akcentom na odnos prema NATO paktu. I mislim da je dobro da se ta debata vodi otvoreno i javno, bez tabua i predrasuda. Među argumentima koji su se mogli čuti u prilog ulasku Srbije u NATO najčešće je navođeno to da će Srbija ostati „bezbednosno ostrvo“ u NATO okruženju i da će, ako Bosna uđe u NATO a Srbija ostane neutralna, Srbi sa obe strane Drine ostati vojno-politički podeljeni i potencijalno sukobljeni.

Ali zar se taj isti argument ne može i obrnuti? Naime, zar ono prvo ne znači da po Srbiju okruženu miroljubivim članicama NATO pakta više nema nikakve opasnosti i zar ovo drugo ne bi mogao biti savršen razlog za to da i BiH (p)ostane vojno neutralna? Ne samo zbog bosanskih Srba, nego i zbog Bošnjaka, koji bi, je li, takođe bili u opasnosti da se, ne daj bože, jednog dana „gledaju preko nišana“ sa svojim sunarodnicima iz Sandžaka. Na stranu što je, već i zbog njenog etničkog sastava i zbog tragičnih iskustava iz bliže i dalje prošlosti, jedna demilitarizovana i striktno neutralna BiH očigledno najbolje rešenje za sve. Ili makar za sve one kojima je istinski, a ne samo na rečima, stalo do mira i stabilnosti u regionu.

Nedavno je Dragan Šutanovac, zalažući se za donošenje rezolucije o Srebrenici, na sebi svojstven način povezao pitanje Srebrenice sa pitanjem NATO pakta i rekao da, „za razliku od Srebrenice, koja je pitanje morala, etike, emocija... odnos prema NATO je realpolitička tema u kojoj su emocije suvišne“, te da, kada jednog dana NATO dođe na dnevni red, “građani ne bi trebalo da se opredeljuju na osnovu emocija“. Zaista interesantan rezon. Dakle, o NATO treba da razmišljamo hladne glave, bez strasti i emocija, ne osvrćući se na prošlost, moral i etiku. (Uzgred, čak i tako verujem da bi zaključak u pogledu našeg eventualnog članstva u NATO morao biti negativan.) Ali zato o zločinu u Srebrenici treba razgovarati samo sa emocijama, etikom i – razumljivim – pijetetom prema žrtvama. Tu ne važi apel na „hladnu glavu“, kontekst, političku mudrost i moguće implikacije.

Jedna od primedbi na pomenutim debatama koje sam vodio bila je i to da neutralnost mora biti od drugih prihvaćena i potvrđena. I to je uglavnom tačno. Ali je pogrešna adresa na koju se takva primedba upućuje. Jer, da bismo uopšte mogli računati na to da neko našu vojnu neutralnost prihvati, moramo je mi sami uzeti ozbiljno i na njoj onda bazirati svoju spoljnu i odbrambenu politiku. Ugraditi je u relevantne dokumente i strategije, a možda uneti i u ustav, prilikom njegove amandmanske revizije. A ne da nam pola vlade lobira za NATO, a druga polovina ćuti ili mlako demantuje. I da se sa najvišeg mesta poručuje da, ZA SADA, rezolucija o neutralnosti ostaje na snazi i da se neće menjati „za mandata ove vlade“.  

Neutralnost bi morala biti stvar opštenacionalnog konsenzusa, nezavisno od dnevnopolitičkog interesa i mandata ove ili one vlade. Dok u Srbiji, kako sada stoje stvari, o tome nema saglasnosti ni u trenutno vladajućoj koaliciji, ni u vladajućoj stranci. A možda čak ni u glavama onih koji bi o toj stvari trebalo da odlučuju.