Nametanje genocida

Tek što su Tadićevim neodlaskom na Brdo kod Kranja i primerenim odgovorom na očigledno obnovljene spoljne pritiske u vezi sa Kosovom srpske vlasti stekle nekoliko političkih poena i donekle povratile podršku domaćeg javnog mnjenja, bespotrebno su se uvalili u nevolju sa Deklaracijom o Srebrenici, nakon koje se više niko neće ni sećati malog diplomatskog trijumfa u Kranju, niti Jeremićeve replike Bernaru Kušneru. Pri čemu su ovi sporadični uspesi i uzleti uglavnom hipotetički, parcijalni i verbalni, a gubici najčešće nepopravljivi, strateški i krucijalni. 

Možda je čista slučajnost, a možda nameravana simbolika, to što se baš 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja, predsednik Tadić u Opatiji sreo sa Ivom Josipovićem i što je baš toga dana u Skupštinu ušao predlog deklaracije o Srebrenici. U svakom slučaju, simbolika nije dobra, ma koliko izdaleka podsećala na nemačko-francusko pomirenje nakon Drugog svetskog rata, koje je promenilo Evropu i utrlo put stvaranju Evropske unije.

U malom, prljavom balkanskom ratu za jugoslovensko nasleđe, kao i u svakom, a pogotovo građanskom ratu, bilo je zla i zločina, čiji vinovnici jesu i treba da odgovaraju pred licem pravde, ali, srećom, ipak nije bilo organizovane industrije smrti. Nije bilo holokausta, Aušvica, varšavskog geta, Hitlera, nacista ni Jevreja, ma koliko strane u sukobu, sa više ili manje uspeha, sebe nastojale da predstave kao „jevreje“, a svoje protivnike kao „naciste“. Nije nam to za neku naročitu utehu, ne znači mnogo žrtvama, a još manje opravdava zločince. Ali stvari naprosto tako stoje i sve drugo su samo providni pokušaji da se nešto akutno politički ušićari na tuđoj i opštoj nesreći.

U poslednjem balkanskom ratnom kolopletu, rekoh, nema nevinih, ali nema ni jednodimenzionalne odgovornosti niti krivaca poput Hitlera i njegovog „Rajha“. Zato je, nezavisno od motivacije onih koji to čine, svako izdvajanje srebreničkog zločina (ili, recimo, predstavljanje Miloševića kao Hitlera) naprosto i činjenično i etički neprihvatljivo i predstavlja ogrešenje kako prema istini, tako i prema svim drugim žrtvama na sve tri strane. I u prvom ili drugom koraku vodi ka tezi o srpskoj kolektivnoj krivici – makar i indirektnoj – kao i zahtevu za likvidacijom „genocidne tvorevine“ u liku Republike Srpske. A iza toga onda, pre ili posle, slede reparacije, zahtevi za odštetom, politička samokastracija i odustajanje od svakog iole ambicioznijeg nacionalnog projekta u budućnosti.      

U trenutku dok pišem ove redove još nije sasvim izvesno da li će se dekleracija ekspresno, koliko sutra, usvojiti u Skupštini, a onda biti politički zataškana medijskim spinovanjem i novim aferama. Ne zna se ni da li će biti usvojena u obliku u kojem je predložena. O tome će se očito do poslednjeg trenutka grozničavo pregovarati u trouglu vladajuća koalicija – LDP – naprednjaci. Ali nema tu dobrog rešenja i srećne formulacije za nešto što je nesrećno od početka. Počev od samog zločina pa do njegove bezdušne političke instrumentalizacije tokom ovih petnaest godina. I više je nego očigledno da će, ovakva deklaracija i u ovom trenutku, mnogo više razbuktati strasti i frustracije na svim stranama nego što će predstavljati stvarni doprinos „istini i pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije“.  A to što svih ovih dana u srpskim (i „srpskim“) medijima, ili, bolje reći, u medijima koji izlaze u Srbiji, centralno pitanje nije to da li nam je ova deklaracija uopšte trebala, već samo to da li u njoj treba ili ne treba da se pominje reč „genocid“ govori već dovoljno samo za sebe i o medijima i o politici.

Tako se, na primer, u najtiražnijim i najčitanijim dnevnim novinama (Blic, četvrtak 25. mart, str. 3) moglo pročitati vajkanje zbog toga što, po svoj prilici, u deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici ipak neće biti upotrebljena reč „genocid“, iz čega se onda zaključuje da je vladajuća koalicija praveći ovaj tekst „prvenstveno imala za cilj da zadovolji želje svih vladajućih stranaka, a ne da jasno i na dostojan način osudi ovaj stravičan zločin“ (podvukao Đ. V). Čovek zaista teško može ostati ravnodušan kada vidi kakva je atmosfera u srpskim medijima. A prividno ljutite izjave raspoloženog muftije Zukorlića samo su u funkciji, s jedne strane, da se „Vlasi ne dosete“, a sa druge, pak, izraz borbe za prestiž unutar bošnjačkog političkog tabora. Najzad, njegova „ogorčenost“ može dobro doći i vlastima da predstave kako je u deklaraciji, zapravo, reč o „izbalansiranom dokumentu“, koji nailazi na osude „ekstremista sa jedne i druge strane“.     

Jasno je zašto na ovoj deklaraciji insistiraju bosanski Muslimani. Jasno je zašto je do nje stalo i Hrvatskoj. Možemo razumeti zbog čega bi Brisel takvu rezoluciju dočekao sa odobravanjem. Sasvim je razumljivo zašto bi ona, sa sve genocidom, posebno prijala nemačkim ušima. (Nije, naime, lako kroz istoriju sam nositi krst dokazane i opšteprihvaćene genocidnosti i ne bi bilo loše da se taj teret „pravednije“ raspodeli i malo prebaci i na, recimo, srpska pleća.) Ali i dalje ostaje misterija šta je nagnalo srpsku vladu da se, pored svih nedaća i problema, upušta u nešto od čega će i ona sama, a još više narod i država imati samo štete.

Zato danas, verujem, još i više nego pre dva meseca važi poenta izrečena u  tekstu „Samoubistvo s predumišljajem“. Naime, ako srebrenička deklaracija nije direktno postavljeni uslov za srpske evro-integracije, onda naprosto tu stvar nije trebalo nipošto potezati i „čačkati mečku“. Ako jeste, onda je taj uslov i taj ultimatum trebalo ljubazno, ali odlučno i argumentovano odbaciti. Odnosno, sačekati dok se u truglu Sarajevo-Beograd-Zagreb ne pokrene i usaglasi analogna i adekvatna inicijativa osude – svih, pa i „svojih“ – zločina. Ovako ćemo samo još jednom, po ko zna koji put, ispasti veći katolici od pape. Da ne kažem – budale.