Може ли и како Русија победити, или макар не изгубити, у наметнутој јој украјинској симултанци?

Мислим да може. Али јако тешко и уз велике политичке, економске, па и људске жртве, које су могле бити мање да се деловало про-активно, да се није занемаривао проблем и потцењивала тзв. „мека моћ“, односно, да је на „русификацији“ украјинске јавности чињено барем упола онолико колико је на том пројекту радио Запад. 

***

Претпрошле недеље, пре овог актуелног поводња – у којем су се, узгред буди речено, опет Русија и руски спасиоци најбоље показали – Београд је био регионални центар праве руске политичке инвазије, каква одавно није виђена и која свакако није могла бити потпуно случајна и спонтана.

Најпре је директор Руског института за стратешка истраживања генерал Леонид Решетњиков, са срадницима, у Београду промовисао српски превод своје књиге Вратити се Русији и у низу запажених медијских наступа „незванично“ послао неколико важних порука званичном Београду и – нарочито – Подгорици. Потом је, у мисији обнове „Руског некропоља“, у Београду боравио Константин Косачев, члан најужег руководстава Јединствене Русије и директор „Росотрудничества“, односно Руске државне агенције за међународну хуманитарну помоћ и сарадњу (нека врста руског USAID-a). И, коначно, најважније, ради учешћа на научном скупу „Балкански дијалог 2014“,  у Београду се обрео и председавајући Државне думе Руске Федерације Сергеј Наришкин.

Узгред, ради се о, формално гледано, трећем, или чак другом човеку руске државе и било је прилично непријатно гледати како та посета протиче у готово потпуној сенци Штефана Филеа, који је, у исто време, у Београду боравио у, такорећи, опроштајној посети, с обзиром да завршава мандат, а није искључено да ће чак и његово радно место „комесара за проширење“ бити укинуто. Да није било једног већег интервјуа у Политици и мање-више куртоазног сусрета са Мајом Гојковић и Томиславом Николићем (али, обратите пажњу, ни председником, ни првим потпредседником владе), изгледало би да је председник руске думе био у илегалној посети, односно, сваки ЕУ апаратчик, а да и не говоримо о Јелку Кацину или „заменицима помоћника“ америчког државног секретара, има неупоредиво гламурознији третман у српским политичким и медијским круговима.

 Но, поштено говорећи, то није само брука Наришкинових српских домаћина, него помало говори и о (не)озбиљности, импровизацији и кампањском карактеру руске политике на овим просторима. При чему увек негде остаје да лебди дилема да ли је реч о помањкању снаге, или интереса. Али, премда вероватно има нешто елемената и једног и другог, чини ми се да то ипак није пресудно – то јест, верујем да Русија има веома јасан интерес у Србији и да, упркос свим тешкоћама, има довољно снаге да се за њега избори. Али је проблем вероватно у бирократској инерцији и кадровима који су се Србијом и регионом бавили, као и, с друге стране, у пословично замршеним српским политичким релацијама и противречним порукама које овдашње власти годинама шаљу према Москви. А и један и други фактор се, без обзира на бројне разлике и специфичности, вероватно могу применити и на разумевање руског (не)сналажења у почетним фазама украјинске кризе.

***

На скупу „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкан“ уприличеном поводом гостовања Решетњикова, у организацији РИСИ-ја, Српског кода и Нове српске политичке мисли, бавио сам се шире питањем да ли је након догађаја у Украјини Москва ближа или даља од Србије и Балкана. На шта је један луцидни читалац на НСПМ дао најбољи и најкраћи одговор: „Ако победи, биће нам ближа, а уколико изгуби биће даља“.

И то је заиста добар одговор, било да га схватимо иронично, било да га читамо озбиљно и дословно. Но, ствари се компликују када покушамо прецизније да дефинишемо шта би у овом конкретном случају значили појмови „победа“ или „пораз“ за Русију и друге заинтересоване актере украјинске приче.

Нико озбиљан више не пориче да је Русија је била затечена, не толико правцем, колико темпом, брзином, радикалношћу и бескрупулозношћу којом је извршен државни удар у Украјини. А фактор изненађења, иако не мора бити пресудан, никада није безначајан. Уосталом, чак и у шаху се зна да је бели у одређеној предности већ самим тим што први повлачи потез. А да и не помињемо тенис и предност онога ко је на сервису (с тим што у политици, за разлику од тениског меча, она друга страна понекад и не дочека свој сервис).

Ма колико повратак, односно, експресно присаједињење Крима било са одушевљењем дочекано у најширим круговима руске јавности, руске политике и руског друштва, треба рећи да би оно могло бити Пирова победа уколико би цена тога био губитак за Русију читаве (пре)остале Украјине. Но, то се, по свему судећи, ипак неће догодити. Успешно спроведени референдуми у области Доњецка и Луганска, без обзира да ли ће и формално ићи путем Крима, или – што је вероватније – неко време остати као нека врста улога за преговоре са Кијевом и Западом, показују да се Москва неће и не може задовољити само Кримом, а да све остало препусти Западу и западноукрајинским екстремистима, јер би тако добила неку врсту друге Пољске (са све НАТО-м) на својој граници.

 Но, чак и да успешно одвоји највећи део, или чак читав украјински југоугоисток, а што тренутно ипак не делује као превише реално, поготово када су у питању градови попут Харкова и Одесе, Русија би и даље, у зависности од линије разграничења, имала против себе између 25 и 35 милиона острашћених и у међувремену национално хомогенизованих Украјинаца – као и више или мање тврд зид западне („међународне“)  изолације. А то се, поштено говорећи, тешко може сматрати великом победом. Мада свакако не би нипошто био ни руски пораз каквом су се неки стратези на западу вероватно понадали након успеха кијевске „мајдан-револуције“.    

Зато би, када размишљамо о успеху, са становишта Русије, вероватно најбоље и најдоследније решење било – привремени,уз помоћ Москве и/или источних федералиста – повратак Јануковича на власт у Кијеву, усвајање новог устава којим се озакоњује федерализација земље и расписивање председничких избора на којима не би имали права да се кандидују учесници актуелне украјинске драме, односно, они који су „окрвавили руке“). При чему би будуће украјинско руководство било суверено, али, што је и логично, неговало специјалне и братске односе са Москвом. (Треба се само присетити како САД, после окупације, инсталирају и подржавају себи пријатељске власти у Ираку и Авганистану и како то никога не скандализује и те владе сви третирају као „демократске“).  Но, и то решење, ма колико било за Москву привлачно, па можда и технички изводиво, такође није безболно, а ни превише изгледно. (А поготово након изборне верификације кијевског пуча више неће бити скоро ни теоретски могуће.)

Другим речима, највероватнији исход ће се кретати негде између овог – са становишта Русије – оптимума у виду поновног повратка Кијева у своје окриље  и геополитичке катастрофе у виду губитка читаве Украјине (сем  Крима, који остаје као вредна, али, у том случају, ипак само „утешна“ компензација). А што ће онда остављати простор за различите интерпретације и расправе о томе да ли је чаша „полупуна“ или „полупразна“.

Друга најповољнија опција за Русију вероватно је ово ка чему, чини се, Москва тренутно иде. Присаједињење Крима и широка аутономија за источне регионе унутар неутралне, федерализоване и „финландизоване“ Украјине (али са врло вероватним губитком  борбе за „душу“ становништва у највећем, не само западном, него и централном делу земље). Ни до овога компромиса Москва неће стићи лако, мада верујем да је, уз доста перипетија, то ипак могуће, тим пре што ће и Немачка на крају вероватно бити склона том решењу. Али пучистичка гарнитура у Кијеву ће се томе опирати, и имаће подршку Американаца којима, разуме се, одговара што дуже трајање унутарсловенског конфликта на тлу Европе и граници Русије.   

Трећа опција јесте поменута подела Украјине са границом на Дњепру – што не иде без рата и великих економских и политичких тумбања на читавом европском континенту. При чему Американци – за разлику од европљана и Немаца – опет не би имали превише разлога за тугу (не рачунајући „крокодилске сузе“), мада не би били баш ни пресрећни, с обзиром да су у једном тренутку већ помислили да ће за себе и НАТО добити Украјину у целини.

Све остале опције, сем ове три (а, видели смо, ни оне нису сасвим без мане), за Русију би, као и за Путина лично, предстаљале већи или мањи неуспех, пораз и понижење. И зато ће Москва чинити све да решење буде негде унутар ових наведених. Односно, ако бих се усудио да спекулишем, да озбиљно претећи сценаријем 1. и 3. (али та претња мора бити уверљива и веродостојна, иначе неће уродити плодом) ради на остварењу опције број 2.

***

Но, без обзира како се све завршило, ко на кога навијао, и кога више симпатисао, не може бити никакве сумње у то ко је први – очигледно Запад – нарушио „статус кво“ и правила каквог-таквог политичког фер плеја у Украјини. Исто тако, ма шта ко мислио о мирноћи „мирних демонстраната“ на Кијевском Мајдану или у Славјанску и Краматорску, чињеница је да „зли диктатор“ Јанукович (иначе, да не заборавимо, легални и легитимни председник државе) није хтео да на њих пошаље борна кола, хеликоптере и тенкове, а што су „демократске“ власти миљеника ЕУ и САД Јацењука и Турчинова учиниле без премишљања.

Другим речима, морално и политички гледано, Русија је у овој актуелној кризи несумњиво у праву, али то још увек не значи и да ће из ње изаћи као победник. И зато би, можда, у овом тренутку, Москва требало мање да се труди око, иначе, хвале вредног доказивања исправности своје позиције, а више око тога како да спасе ситуацију на терену. Јер, ма колико се трудили око западног јавног мњења, и без обзира на неке тамошње утицајне гласове, од Хенрија Кисинџера, до Берлусконија и Шредера, који указују на оно што је очигледно – да Русија није желела кризу у Украјини, нити ју је иницирала – доминантни став западних медија и западне политике остаће конфронтирајући, а Русија и Путин, ма шта чинили (сем уколико не капитулирају и пристану на додељену им улогу подређеног и регионалног играча), биће демонизовани, то јест, „хитлеризовани“, и проглашени за главног кривца за све лоше што се у Украјини догађа. Али та неравноправна медијска и духовна битка, коју сада у готово немогућим условима покушавају да воде по западним престоницама, можда није морала да буде изгубљена у Кијеву, и – још увек – не мора у Београду.

Неко ће можда рећи – све је то неважно када топови проговоре и када све своди на то ко је јачи и ко ће кога. И то је, у основи, тачно. У оном истом смислу у којем је донекле тачна и она својевремена Стаљинова опаска-питање „А колико папа има дивизија“? (Мада је, као што смо видели током осамдесетих, папа Војтила тај Стаљинов аргумент, ако не сасвим побио, а оно барем прилично релативизовао.)

Заиста постоје тренуци када све друго, и аргументи и дипломатија и пропаганда, постаје секундарно и све се сведе само на то коликом силом располажете, колико сте спремни да је употребите, колику жртву можете да поднесете и колико  патње да истрпите. Али тачно је и да није све у дивизијама и балистичким ракетама. Јер да јесте, Варшавски пакт и Совјетски савез би још постојали, директор ЦИЕ не би смео да тајно долази у Украјину, а „бандеровци“ и „десни секторовци“ не би смели нос да промоле или, евентуално, по мрклом мраку, напишу понеки графит у Лавову, а камоли да харају и линчују људе по Кијеву и Одеси.

Шта хоћу да кажем? Само то да када „мека моћ“ одради добро посао онда дивизије, жртве, патња и погибељи можда нису ни потребни. С тим да ће Руси и Срби, као и обично, ту мудрост научити на тежи начин – и на сопственој кожи.

Но, истовремено, кад већ говоримо (само)критички о понекад горким историјским лекцијама, поукама и пропустима, онда се, не само као пука нада већ и као прилично рационална претпоставка на основу нагомиланог историјског искуства не може заобићи ни помисао која је саставни део нове, свим овим догађајима пробуђене руске самосвести, а која сугерише да ће и ово актуелно руско искушење бити окончано на исти, или сличан начин као и већина претходних током њихове славне прошлости.  Дакле, мукотрпном, скупом, тешком, „ирационалном“, али славном – победом. То је оно што, рекао бих, помало леди осмех на лицу и квари срећу чак и онима којима се чини да су у Украјини руског медведа уболи у меки трбух.