Medvedev i mi

Politički tajfun po imenu „Medvedev“ protutnjao je kroz Beograd, a Srbija je ostala da se presabira i analizira posledice.

I ma koliko se neki trudili da umanje značaj Medvedevljeve posete, ili da mu makar pripišu lokalni karakter, svako ko je prošle nedelje, a naročito 20. oktobra, iole pratio svetske medije ne može imati nikakve sumnje oko toga da je u pitanju bio politički događaj globalnih razmera. Uostalom, ne postaje se tek tako prva vest na Si-En-En-u. U svakom slučaju, još i pre nego što se ruski predsednički „iljušin“ spustio na surčinski aerodrom, po srpskim reformskim medijima krenula je operacija „kontrole štete“.

„Samo bez previše emocija“, poručivali su sa svih strana, i to oni koji sa vrućim emocijama čekaju svaki novi rutinski izveštaj Evropske komisije i svaku izjavu Olija Rena.

Od organizacije, do izveštavanja i TV režije, kao da je sve bilo usmereno na to da se od srpske i svetske javnosti što je moguće više prikriju razmere srpsko-ruskih simpatija i priroda emocija sa kojima je apsolutno najveći deo Srbije dočekao ruskog predsednika. Naravno da u današnjim uslovima bezbednost visokih stranih zvaničnika mora biti na prvom mestu. Ali ako je DŽordž Buš Mlađi mogao da uroni u oduševljenu albansku masu u Tirani, možda je i Medvedev mogao preživeti neki bliži, makar i kontrolisani susret sa Beograđanima. Ali, ne. Kao da je, valjda zbog neugodne analogije, po svaku cenu trebalo izbeći da iz Beograda u svet odu scene masovnog oduševljenja.

Da Medvedev nije stigao u Beograd, mlađe generacije Srba ne bi znale da li je tog 20. oktobra 1944. srpska prestonica oslobođena ili okupirana. Da ruski Gasprom nije kupio NIS, ne bismo saznali da nije dobro da se rasprodaje nacionalno bogatstvo i „narodna imovina“. Da nam Rusija nije odobrila kredit od milijardu dolara, ne bismo znali da se ne valja preterano zaduživati, da krediti moraju da se vraćaju i da nas uzimanje kredita dovodi u potčinjeni položaj u odnosu na one od kojih kredite uzimamo.

Naravno da stvari najčešće nisu tako jednostavne i da – pogotovo srpska – situacija skoro nikada nije crno-bela. Ali je licemerje dela ovdašnje javnosti zbilja nepodnošljivo i beskrajno. Godinama slušamo kako Rusija, zapravo, „nije zainteresovana“ za ovaj region i kako se to najbolje vidi po odsustvu ruskih kompanija i ruskih investicija u srpsku privredu – a pri tome se sve vreme tim kompanijama i investicijama sistematski podmeću noge i čini sve da se one iz Srbije istisnu. Kada kažemo da ne treba po svaku cenu i bez plana rasprodavati nacionalno bogatstvo, kažu nam da je takav stav glup i „konzervativan“. A kada ruski kapital, uprkos svim preprekama, počne da ulazi, e onda se neki (odnosno, ti isti) sete „ekonomskog patriotizma“ i krenu da bogorade kako će Rusi da nam „pokupuju sve živo“.

Istorija je, uče nas, generalno nebitna i opterećujuća stvar – osim ukoliko se iz nje može napabirčiti ponešto o tome kako su nas „Rusi uvek izdavali“ i kako nam „nikad nisu pomogli“. Zato se iz vekova istorije srpsko-ruskih odnosa obavezno mora apostrofirati san-stefanska epizoda i naravoučenije kako su nas Rusi prodali i kako su oduvek „više voleli Bugare“. A kada pomenemo Kosovo, 1999. i NATO bombardovanje, gotovo trijumfalistički se napominje kako nam, eto, ni tu nisu pomogli i „nisu sprečili nezavisnost Kosova“ – uz ciničan zaključak da „svako gleda svoje interese“.

Ali čak i da je tako. Čak i da se u životu i politici zaista sve svodi samo na goli interes i rat svih protiv svih, čak i da se zaista mogu isključiti emocije i sećanje na zajedničku prošlost, borbu i stradanje. Čak i ako previdimo činjenicu da je Rusija nekoliko vekova bila jedini oslonac i najveći garant srpskog narodnog opstanka pod otomanskom imperijom i zaštitnik srpskih interesa i srpske autonomije u odnosu na otomansku vlast (otprilike, upravo kao što su sada SAD zaštitnik kosovskih Albanaca). Ako zanemarimo da je, napokon, zarad Srbije, Rusija nespremna ušla u Prvi svetski rat i gurnuta u metež Oktobarske revolucije. Ako zaboravimo da su čak i u tim, i po Srbiju i po Rusiju crnim devedesetim godinama prošlog veka Moskva i njeni predstavnici u „međunarodnoj kontakt grupi“ ipak bili kakav-takav oslonac i zagovornik srpskih pozicija. Elem, čak i tako, čisto racionalno posmatrano, opet je nemoguće izjednačiti onoga ko nas, recimo, napada, bombarduje i oduzima nam deo teritorije i onoga koji od tog napada, bombardovanja i komadanja pokušava da nas – makar i nedovoljno uspešno – zaštiti.

Srpski ministar spoljnih poslova je u pravu kada kaže da je posle ove posete ruskog predsednika Srbija „politički, ekonomski i regionalno jača“. Nadam se samo da ovdašnjim vlastima neće pasti na pamet da sada ovu rusku kartu i nesumnjivu naklonost Moskve koriste kao puki žeton radi ubrzanja svojih „evropskih stremljenja“ jer bi to bio najsigurniji način da ostanemo i bez jednog i bez drugog, tj. da izgubimo rusku podršku, a da pri tome ne unapredimo bog zna koliko ni svoje evro-perspektive.

Sve u svemu, naravno da poseta Medvedeva, ma koliko istorijska i značajna, neće i ne može rešiti sve naše probleme. Naprosto, postoje stvari koje moramo rešiti sami sa sobom i gde nam, ukoliko se sami ne saberemo i ne zasučemo rukave, ne može pomoći ni Rusija, ni Amerika ni gospod bog.