Majka svih kampanja

Prethodne nedelje i na ovim stranicama nekoliko kolega po peru primerno je ožalilo „kohabitacionu“ vladu Koštunice i Tadića. A pretpostavljam da je po nekim preduzećima i upravnim odborima tugovanka bila još i veća. Pa ljudi se nisu još čestito ni uselili, upoznali, utalili. Kad ono – već razlaz, fajront, gotovo.

Ipak, jedno upozorenje koje se čulo u nekim od ovih komemorativnih tekstova treba uzeti vrlo ozbiljno. Ova vlada je, kaže se, bila poslednja šansa za pomirenje dve zavađene Srbije i poslednji voz za uspostavljanje kakvog-takvog nacionalnog jedinstva i kompromisa. Sada nam, pak, po toj pesimističkoj i samim tim već vrlo mogućoj i uverljivoj interpretaciji, preostaje samo građanski sukob – ili diktatura jedne od suprotstavljenih političkih opcija.

Nešto tu, međutim, ipak nije u redu. Naime, ako su tačne ocene koje već godinama slušamo od predstavnika praktično čitave političke i društvenonaučne elite o tome da je Srbija nakon 5. oktobra i serije više-manje pristojnih izbornih ciklusa nepovratno zakoračila u demokratiju, kako je moguće da bi jedna kampanja i bilo kakav ishod predstojećih izbora tu mogli nešto suštinski izmeniti? Dakle, ili čuvena „demokratska i institucionalna konsolidacija“ nakon 5. oktobra nije bila baš toliko nesumnjiva i neproblematična, ili se opet, svesno ili nesvesno, manipuliše srpskim javnim mnjenjem u pokušaju proizvođenja još jedne „referendumske“ situacije i još jednog, navodno, sudbinskog „ili-ili“ izjašnjavanja, koje bi, ako se ne varam, bilo deseto takve vrste nakon 5. oktobra, a čak četvrto ili peto za poslednjih godinu i po dana.

Naravno da već i „po difoltu“ nisam neki preveliki optimista. I naravno da nikada ne treba isključiti ili zanemariti (samo)destruktivni potencijal ovog naroda i njegovih političkih predvodnika. (A pogotovo nisam sklon bilo kakvoj mistifikaciji i idealizaciji 5. oktobra, koji se, kako vreme prolazi i činjenice izbijaju na videlo, sve više pokazuje kao neka vrsta dobro organizovanog državnog udara – po strukturi, nešto slično 27. martu 1941 – pre nego „opštenarodna“, „plišana“ građanska revolucija, poput onih istočnoevropskih.) Sve u svemu, naravno da svako razuman ima razloga da zazire od onoga što nas sve kao državu i društvo čeka u narednim mesecima. No, za razliku od kolege koje su ovu odlazeću vladu oplakale, ja mislim da je ponekad bolje da se stvari isteraju na institucionalnu čistinu, nego da se kolektivno foliramo i obmanjujemo lažnim konsenzusom i pričama o „Kosovu i Evropi“.

Naravno da je moguće zamisliti stanje opšteg haosa u odnosu na koji će ovo desetomesečno političko muljanje izgledati kao „Periklovo zlatno doba“. U tom smislu, nije sasvim isključeno da će ovu odlazeću vladu neko u Srbiji zaista „praviti od blata“. Ipak, pošteno govoreći, ta vlada je bila jedna tipična „prelazna“ vlada, napravljena sa više nego jasnim ciljem koalicionih partnera da jedni druge „pređu“, odnosno dobiju u vremenu i što bolje se pripreme za konačni obračun. Možda je, tu i tamo, na jednoj ili drugoj strani, poneko zaista iskreno verovao i želeo da ta stvar funkcioniše. Ali malo ko je u taj projekt nešto ozbiljno ulagao, a pogotovo bio spreman da zarad njega nešto ozbiljno žrtvuje.

Možda bi za Srbiju, ovakvu kakva je, bilo najbolje da je vlada u ovom sastavu mogla postići neki minimum saglasnosti i da je tako izbegnuta drama koja nas čeka narednih meseci. Ali to nije bilo moguće. Ta vlada je od početka bila jedna velika (samo)obmana od koje su na kraju gotovo svi imali više štete nego koristi. I moglo bi se reći da su od nje profitirali samo stranci koji su je pravili i radikali koji su iz nje izostali. I donekle DS, koji je za vladu bio zainteresovan samo dok se ne završe predsednički izbori i Tadić ne obnovi svoj predsednički mandat. (Doduše, da je bilo baš po njima, demokrate bi stvar verovatno prolongirale još za koji mesec, dok još malo ne splasnu kosovske tenzije, i zato se u kalkulacijama njima naklonjenih analitičara kao najpovoljniji termin za nove izbore uglavnom pojavljivao septembar.) S druge strane, DSS je u ovu vladu vladu ušao da bi prolongirao prividan kosovski konsenzus i da bi, računali su, u trenutku kada dođe do proglašenja nezavisnosti Kosova Tadića konačno isterali na čistac, odnosno naterali ga da se konačno opredeli između obavezujućih kosovskih rezolucija Skupštine Srbije koje je svo vreme potpisivao i „Evrope bez alternative“ o kojoj je svo vreme govorio.

Uzgred budi rečeno, kada je vlada formirana, kao jedan od glavnih argumenata u prilog njenog formiranja navođeno je kako ne bi bilo dobro da u jeku borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbija bude bez vlade. A sada smo ostali i bez vlade i bez skupštine – i sa nagoveštajem najsurovije predizborne kampanje viđene na ovim prostorima nakon dvehiljadite godine. Biće to zaista „majka svih kampanja“ i ako nakon nje Srbija ostane u jednom komadu biće to zbilja pouzdan dokaz da smo konačno postali demokratsko društvo. U protivnom, imaćemo barem jednu iluziju manje.