Kraj početka, ili početak kraja?

Pre dve godine, na ovom mestu (Gospode, kao da je prošla čitava večnost?!) napisao sam šta će biti. Vučić gospodar situacije, a D(ačić)&D(inkić), skupa sa izbornim pobednikom Nikolićem, epizodisti sa sve manjim i bleđim ulogama. Pre godinu dana opisao sam šta je u međuvremenu bilo (realizacija toga što sam rekao da će biti). Da i ne govorimo o tome u koliko smo tekstova na NSPM-u – pre svega – Slobodan Antonić i ja, ali i mnoge druge kolege, rizikujući napade i nerazumevanja, skretali pažnju i upozoravali kud plovi SNS brod. A sada možemo da podvučemo crtu ispod svega rečenog i, nažalost, ostvarenog – sumirajući posledice jedne kratke, ali burne vladavine, posle koje u Srbiji zaista „više ništa neće biti isto“.

1.

Zbilja, šta se to novo dogodilo u odnosu na prošlogodišnji tekst „Vlada gospodara Vučića“? Ništa – i sve! Naime, dogodila se legalizacija i formalizacija apsolutne vlasti koju je Vučić u međuvremenu stekao. A to nipošto nije malo. Jer, sve do martovskih izbora on je, kao što sam već rekao, faktički bio neka vrsta uzurpatora kojem se, doduše, niko nije usuđivao to da kaže, ali koji je mogao biti zaustavljen da su oni koji su to mogli i trebalo učiniti imali malo više petlje, ili malo manje putera na glavi.

Od marta ove godine, međutim, Vučić je „Država“, a njegova vlast legalna i legitimna onoliko koliko su mu tu legitimnost podarili oni koji su pristali da učestvuju u martovskoj izbornoj farsi – umesto da je, na primer, složno bojkotuju, ili istupe iz izbornog procesa zbog bezbrojnih primera neregularnosti i neravnopravnog tretmana. (Ili se makar, ako ono prethodno nije bilo politički realno, udruže u dve logične celine, i tako u skupštini pojave dva relativno ozbiljna opoziciona bloka.) Opozicija, međutim, ne samo da je učestvovala, i to učestvovala svako za sebe, nego su se uredno prijavili na konkurs i trku za „omiljenog opozicionara“, odnosno kandidata za Vučićevog koalicionog partnera, tokom čitave kampanje više napadajući jedni druge (eventualno Dačića) nego onoga ko je, pred njihovim očima, upravo zaokruživao svoju apsolutnu vlast i ustanovljavao režim lične „plebiscitarne diktature“, sa elementima orijentalne despotije.

Đilasove demokrate su, doduše, tu nešto pokušavale – ali bezuspešno. Pritisak prošlosti, afera i tabloidnog linča bio je preveliki. Ostali, avaj, nisu pokušali ni toliko. I sada, kada su se (poput DSS-a) tri-četiri meseca posle izbora setili da su „pokradeni“, neodoljivo podsećaju na one plavuše iz vica koje su saznale da su „silovane“ tek onda kada su im u menjačnici rekli da je novčanica od sto evra kojom su plaćene, zapravo, lažna.

2.

Osnovni karakter i osnovna posledica Vučićeve vladavine jeste urušavanje svih institucija i poslednjih tragova društvene normalnosti. Tačnije, uništavanje svega onoga što već nije upropašteno činjenjem i nečinjenjem njegovih prethodnika. Jer, pošteno govoreći, Vučić se nikada ne bi ni našao na ovom mestu, a pogotovo ne sa ovoliko koncentrisane moći da je sistem funkcionisao, Država (sa velikim D) postojala, a institucije radile svoj posao. I to je možda najveće, ako ne i jedino opravdanje, ili bar olakšavajuća okolnost, koja se njemu u prilog može navesti. Sve ostalo je samo više ili manje teška optužnica.

Vučić je neprekidno u ratu i obračunu sa nekim zlim silama, misterioznim zaverama i tajnim neprijateljima („ali neka oni znaju da on zna šta oni rade“), pa kada mu ponestane običnih, tj. ljudskih protivnika („žutih“, „tajkuna“, „mafije“, „analitičara“), onda se ustremljuje na nadljudske sile – sneg, oluju, poplave. Nije ni važno šta je u pitanju, samo neka je neka frka i vanredno stanje, da se neprestano diže pritisak i širi „moralna panika“, a javnost drži pod psihozom i tenzijom.

Instrumenti kojima se ta vlast sprovodi jesu strah, manipulacija, mistifikacija i muljanje, što se najbolje može pratiti na aferi Šarić (mada bi to zahtevalo čitavu posebnu studiju).

Meni kao ne naročito zainteresovanom za tu policijsku materiju (ali zainteresovanom za njenu političku upotrebu i medijsko pakovanje) posebno je upala u oči misterioznost onog Šarićevog „leta“ iz tri ili četiri zemlje Latinske Amerike, za Beograd (via Podgorica – „da vidi familiju“, koja će mu ionako kroz par dana u Beograd doći u posetu). A naročito me je razveselila neverovatna, gotovo montipajtonovska „razbrbljanost“ ovog izvikanog državnog neprijatelja br. 1 koji je, navodno, tokom kratkog puta od Podgorice do Beograda svojim službenim pratiocima uspeo („u poverenju“) da ispriča nekoliko državnih tajni „koje će potresti Srbiju“, a oni ih smesta dojavili istraživački nastrojenim („službenim“) tabloidima, koji su ova saznanja hrabro plasirali na svojim naslovnim stranama.

Ali to je bio samo početak. Cirkus je kulminirao tek kada je počelo Šarićevo suđenje, pri čemu su izmotavajući iskazi osumnjičenog vođe kriminalnog klana („Papaja“, Mango“) u medijima kontrolisanim od strane vlasti dobijali status božanske objave – i na kraju doveli, tačnije, poslužili kao povod za smenu kompletnog policijskog vrha. Posebno je degutantna ta režimsko-policijsko-medijsko-kriminalna sprega, u kojoj jedan „službeni glasnik“ dojavljuje i cinkari vrh policije, dok drugi „službeni glasnik“ taj vrh brani. Pošteno rečeno, tu i ne treba biti neki veliki stručnjak. Treba samo imati mrvu zdravog razuma, vremena i stomaka da se slože činjenice i sklopi slika. A ono što se na taj način otkriva strašno je i obeshrabrujuće. Isprepleteni delovi vlasti, mafije i policije nameštaju se i obračunavaju međusobno, a servilne medije i javnost koriste kao toljagu, ili noćnu posudu, pri čemu prljavština koja pri tome isplivava prevazilazi onu iz poplavljenog Obrenovca.

Ili jedan drugi, već skoro zaboravljeni primer. Čuveno “spontano okupljanje“ građana pred Skupštinom na dan inauguracije nove vlade. Došli ljudi, SNS članovi i aktivisti, širom Srbije, organizovano, sa sve autobusima, zastavama i sendvičima, da spontano pozdrave svoju vladu i svog lidera, koji im se „spontano“ obratio sa, satima unapred, „spontano“ spremljene pozornice ispred Skupštine. A u Skupštini su poslanici SNS čitav dan uporno govorili kako neće biti nikakvog mitinga i da je to samo još jedna izmišljotina „žutih lopova i lažova“. Šta hoću da kažem? Pa, kada nas ovako, sve gledajući u oči sa skupštinske govornice, direktno lažu i prave budalama povodom jedne tako bezazlene i bezvezne stvari kao što je „spontano okupljanje“ njihovih pristalica, šta li tek rade u stvarima i u situacijama koje nisu ovako očigledne i transparentne?

Treći primer je sasvim skorašnji – i tiče se afere sa doktoratom Nebojše Stefanovića. Ako je u prethodnim situacijama bilo više nego jasno da je odgovoran on lično, ili njegovo najbliže okruženje, u ovoj gužvi oko Stefanovićevog doktorata, Vučić, u prvi mah, stvarno nije bio kriv i niko mu ne bi mogao ništa zameriti (sem određene „komandne odgovornosti“) da se povodom čitavog slučaja oglasio jednom rutinskom izjavom, u smislu kako on „ima puno poverenje u Stefanovića i nada se da će nadležni organi razjasniti sve nedoumice u vezi sa tim itd.itd“. Ali ne. Njemu stari radikalski – ili neki lični – đavo naprosto ne da mira i jednu, doduše, pomalo neprijatnu ali svuda moguću, ili bar zamislivu situaciju on pretvara u agresivni, nepametni i skandalozni protivnapad – „nikada u životu nisam čuo gluplje obrazloženje za osporavanje nečijeg doktorata.“

I ono što je mogla biti tek sitna neprijatnost, postaje prvorazredni javni i akademski skandal. Ili bi barem moralo to da bude, pod uslovom da ova zemlja još ima – kao što nema – ozbiljnu kritičku, kulturnu i akademsku javnost. Šta on zna o tome? Koliko je uopšte u životu video, čuo ili pročitao obrazloženja kojima se osporava autentičnost nečijeg doktorata? Na osnovu čega je zaključio da je ovo obrazloženje gluplje od svih ostalih? I, iznad svega, odakle mu pravo i ideja da on o tome treba da sudi i još pride paušalno napada ljude koji su – makar u toj stvari – pozvaniji i kompetentniji od njega?

3.

Namerno sam uzeo ove relativno „benigne“ primere (mada je ovo sa i oko Šarića, iako smešno, daleko od toga da bude benigno) da bih jasnije ukazao na maligni karakter režima, odnosno njegovog nosioca.

U Srbiji je sve u padu – sem državnog duga i Vučićevog rejtinga. Pada privredna aktivnost, padaju investicije (uprkos svakodnevnim najavama silnih milijardi od šeika i sa drugih strana), pada naplata poreza, pada zaposlenost (uprkos nekoliko desetina hiljada novozaposlenih stranačkih aktivista).

Nikada niko pre Vučića nije toliko puta javno izgovorio „neću da vas lažem“ („mi nećemo da lažemo i obmanjujemo kao oni pre nas“. „Veruju mi i u Moskvi i u Berlinu zato što govorim istinu“). A pri tome mu je čitava politika i čitava karijera satkana od neistine, obmane i manipulacije.

Najluđe u svemu tome je to što „režim“, a to, da ne bude nesporazuma, u ovom slučaju, nije ni vlada, ni skupština, ni SNS (o predsedniku države da i ne govorimo), što, dakle, režim oličen u Vučiću lično, kao i nekolicini osoba iz njegovog neposrednog okruženja, čini se, živi u iskrenom ubeđenju da su žrtve neke strahovite hajke i zavere. Nema dana da u tom duhu ne lamentira („ja sam najnapadaniji čovek u državi“), ili da tu tezu „spontano“ ne razrađuju njegovi lični, medijski i analitički samuraji. A, u stvari, oni sami, neprestano progone, hajkaju i razapinju svakog ko im se nađe na putu, od političkih protivnika, do koalicionih partnera i medijskih kritičara.

Zato pomalo komično deluju briselski „skrininzi“ i ostali bakrači čiji ishod sa gotovo pobožnom nadom iščekuje deo ovdašnje političke javnosti. Šta tu uopšte ima da se „skrininguje“ i analizira, ako već nije „iz aviona“ jasno i očigledno o čemu se radi? I kakva korist od, na primer, „transparentnog vlasništva“ u medijima, što se u izjavama Evropske komisije i Majkla Davenporta navodi kao najvažnija tekovina predloženih medijskih zakona, ako tim transparentnim vlasnicima, svakodnevno, „po kuriru“, stižu porudžbine, teme i tekstovi iz Vrhovnog Kabineta?

U Srbiji je na delu svojevrsni mobing, koji se vrši nad čitavom javnošću, opozicijom, političkom scenom, zdravom pameću i društvom u celini. Mobingovani su mediji, urednici i voditelji političkih emisija (tačnije oni koji nisu deo malobrojne Vučićeve „ekipe“), mobingovani su koalicioni partneri, stranački čelnici, pa čak i ministri u vladi. I manje-više svi ćute, trpe i gutaju, u strahu da će izgubiti pozicije i/ili biti razapeti na tabloidnom stubu srama.

U tom smislu, on veštim manevrom u svoju korist preokreće čak i svoje hendikepe, mane i gafove. Od nekontrolisanog izliva histerije na javnim sednicama, do, ničim izazvane, javne TV prozivke Dragoslava Kosmajca kao „glavnog narko dilera“. Ima tu sigurno i nešto istinske neuračunljivosti, ali takođe i, reklo bi se, dosta glumljenog „ludila“, namenjenog da zaplaši (po principu: „pusti, vidiš da nije normalan“) potencijalne protivnike i kolebljive saborce.

4.

Na dan izbora nove – koje po redu? – Vučićeve vlade, u jutarnjem programu RTS-a gostovao je urednik deska Večernjih novosti Srđan Škoro. Sitno je potkačio Velju Ilića, rekao da niko nije čuo za Verbića i sa voditeljima podelio jedan blago ironični osmejak povodom čitavog događaja. Ja sam morao tri puta da preslušavam inkriminisani snimak ne bih li pronašao to „strašno nešto“ što je Škoro izgovorio, i neko sam vreme čak živeo u uverenju da snimak nije kompletan, s obzirom da ono što se na snimku videlo teško da bi naročito potreslo duhove i u Kimovoj Koreji, ili Hodžinoj Albaniji. Ali SNS je reagovala otprilike kao da je zlosrećni Škoro ni više ni manje nego pozvao na ubistvo kompletne vlade, na čelu sa Vučićem lično.

I šta je posle bilo? Ništa. Ali jedno indikativno, takoreći, egzemplarno i poučno ništa. Mlako su se oglasila novinska udruženja, mrštili su se malo u lokalnoj kancelariji OEBS-a, poneki ambasador je nešto ubeležio u svoj tefter. RTS nije čak smeo ni da se oglasi sa sopstvenim stavom na taj flagrantan primer bezobrazluka i bahatosti. Iz dobro obaveštenih izvora bliskih Kabinetu emitovana je poruka da Vučić nema ništa sa tim saopštenjem („to je pustila neka budala iz stranke“), jer je „do ranih jutarnjih sati radio na ekspozeu“. Škoro je smenjen sa mesta šefa deska – iz razloga koji „nemaju nikakve veze sa njegovim gostovanjem na RTS-u“. U TV emisijama, da se slučajno opet ne bi potkrala neka slična greška, od tada se pojavljuju još provereniji i još strože selektovaniji SNS kadrovi. A na „javnom servisu“ više nema čak ni one mrvice kritike, ili makar blage distance prema vlasti, pogotovo ne prema predsedniku vlade.

5.

Posebna priča je to kako Vučić deo tzv. patriotske javnosti i dalje uspešno „pegla“ i spinuje pričom o (ne)uvođenju sankcija Rusiji i „strašnim pritiscima“ koje, navodno, zbog toga trpi od zapadnih ambasada „koje mu rade o glavi“ i zbog čega mu „treba pomoći“. Iako u međuvremenu ne samo da je višestepeno „odradio“ kosovske Srbe i „pomogao“ Tačiju da uspostavi „teritorijalni integritet“ nad severom KiM, nego je i u jednom „spontanom“ duplom pasu sa ambasadorom SAD Majklom Kirbijem višekratno potvrdio teritorijalni integritet Ukrajine („uključujući i Krim“).

Istovremeno, drugom delu javnosti, na čelu sa tzv. „liberalima“ i zapadnim „embahadama“, baca se prašina u oči sa tzv. „reformskim zakonima“, koji se, kao na traci, po ubrzanoj proceduri, donose u skladu sa njihovim ukusom, a ponekad i nalozima.

Tako jedni dobijaju svoje „reforme“, drugi svoje „Ruse“ – a ON i jedne i druge vuče za nos i svakim danom sve više učvršćuje svoju apsolutnu i nekontrolisanu vlast.

Ipak, sve sam skloniji utisku da je, zapravo, više reč o svojevrsnom alibiju, nego bilo čijem stvarnom uverenju da je u pitanju „ono pravo“. Naime, čini mi se da se ljudi više foliraju, što iz straha, resentimana ili interesa, nego što mu istinski veruju. Jer niko neće za sebe reći: „Ovo čudo će izgleda potrajati, a ja sam jedan bedni kalkulant, kukavica i oportunista, pa zato ćutim i trpim ovu laž, prevaru i iživljavanje“. Mnogo je bolje ubediti sebe da đavo ipak nije tako crn („uostalom, kao da je Tadić bio bolji, a tek onaj Koštunica, o Slobi da i ne govorimo“), da treba „čuvati snage“ i primiriti se dok najgore ne prođe i dok ga ne puste niz vodu u Moskvi i/ili Vašingtonu. A, bože moj, što da ne, i malo se okoristiti u međuvremenu, ako se ukaže prilika, kao da bi moje protivljenje moglo nešto da promeni, svi su oni ionako manje-više isti itd.

S druge strane, nesumnjivo ima i onih koji nemaju nekog naročitog ličnog interesa, ali koji naprosto ne mogu i ne žele da se suoče sa razmerama strahote i/ili sopstvenih razbijenih iluzija. (Ima među njima i onih koji su nam pre 3-4 godine prebacivali da nema smisla „unapred“ kritikovati sirotu opoziciju, „treba im dati šansu“, pa zar nisu to oni isti „naši, stari“ Toma i Aca?) Takvi se sada kao za slamku hvataju za režimske balone i spinove (a proizvodnja istih glavna je aktivnost u Vučićevoj Srbiji), jer ni sami sebi ne mogu da priznaju koliko su se prevarili i koliko su bili naivni, tačnije, zaslepljeni i politički lakoverni, da ne kažem, glupi. Uostalom, neki od njih su to pošteno i javno priznali. Ali iz nekih od tih krugova i sada povremeno možemo čuti istu mantru, za koju više nema ama baš nikakvog opravdanja: „još je rano“, „hajde da mu damo šansu“, „možda se preokrene, pokaje“ itd.

Zaista, pokajanje i izvinjenje je uvek dragoceno i bogougodno delo (pod uslovom da je iskreno). Ali zar se Vučić nije javno pokajao i izvinio upravo za politiku, ponašanje i izjave do 2009? I kakav „preokret“ je potreban da bi se anulirale posledice Briselskog sporazuma, medijske diktature i tabloidne torture, odluke o prodaji poslednjih uspešnih državnih sistema i dovođenje u kolonijalan položaj od strane MMF-a, šeika i Brisela? Koji gest i koje pokajanje – a jasno je da ga nema i neće biti – može biti adekvatno počinjenoj šteti i (vele)izdaji?

Bilo kako bilo, čak i ta neiskrena podrška, i taj pasivni pristanak, pa i ta demotivišuća sofistička relativizacija, Vučiću su dovoljni za perpetuiranje apsolutne vlasti. Važno mu je samo da nema aktivnog političkog ili socijalnog otpora i zato sve njegove potencijalne nosioce preventivno demonizuje, obeshrabruje i uništava. A ostalo će već da se sredi uz pomoć medijskih, materijalnih i bezbednosnih resursa koje je stavio pod kontrolu.

***

A odgovor na pitanje iz naslova – da li se radi o „kraju početka“ ili početku kraja? Uprkos svemu navedenom, meni se ipak čini ono drugo („početak kraja“). Ali takav ishod nipošto neće doći sam od sebe. Jer da li će tako biti – u tome leži razlika između fizičke i socijalne realnosti – zavisi od svih aktera. Uključujući tu, razume se, i samog Vučića, mene koji ovo pišem, kao i sve čitaoce ovog teksta.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u Vremenu br. 1230)