Kraj jedne EU-forije

Bogme, kako je počelo, izgleda da će se moje predviđanje da se bojim da uskoro od evroskeptizma ovde neće moći da se živi ostvariti mnogo pre nego što sam pretpostavljao. (Slično se, nažalost, dogodilo i sa mojim, na ovim stranicama izrečenim strahovanjem za stanje i sudbinu SPC nakon smrti patrijarha Pavla, ali to je već druga priča). 

Kao što par meseci nakon 5. oktobra niste mogli naći nikoga ko je podržavao Miloševića, ili kao što posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza gotovo nigde u ovom delu sveta niste mogli naći marksistu, tako će, imam utisak, kroz koju godinu malo ko među srpskim političarima i intelektualcima uopšte želeti da se seća da je zastupao tezu da „Evropa nema alternativu“. 

Doduše, vesti poput ove od pre neki dan, da je Evropska unija sa 5,3 miliona evra bespovratne pomoći pomogla određene medije i organizacije civilnog društva u Srbiji koji su angažovani na poslovima evropskih integracija, možda će privremeno još malo prolongirati utanjeni plam ovdašnjeg evro-entuzijazma, naročito među srpskim medijima i civilnim sektorom.  Ali i to će trajati otprilike samo onoliko koliko bude trajala donacija i za nju vezani projekti.

Mogao bih da likujem, preturam po još svežim evrofilnim, evrofanatičnim i EU-foričnim citatima pojedinih kolega, novinara, eksperata, analitičara i političara, ali nema previše vajde od toga. A i ne mogu da budem srećan što se otprilike na svakih deset godina iz temelja menja i preokreće strateška geopolitička orijentacija ove zemlje.

S druge strane, dobro je ako se, makar i sa zakašnjenjem, skrene sa pogrešnog kursa. EU ima dovoljno problema sama sa sobom. Nemačka tek treba da vidi šta će i kako će dalje sa Unijom, a ostali Evropljani šta će i kako će sa Nemačkom. Sem toga, uticaj ekonomske i finansijske krize na postojeće mehanizme odlučivanja i upravljanja u EU još je nepredvidiv, a tu se dosta pitaju i Rusija i SAD.

Sve u svemu, reč je o jednačini sa previše nepoznatih da bi se na to članstvo u EU moglo sa sigurnošću računati, pogotovo imajući u vidu sve specifičnosti srpske situacije, gde se ponajmanje radi o tehničkim teškoćama usklađivanja i „harmonizacije“ zakonodavstva i standarda za proizvodnju bureka i krastavaca. Direktno ili indirektno, od Srbije se traže vrlo bolne i ponižavajuće stvari (faktičko prihvatanje nazavisnosti Kosova, odustajanje od čvršće podrške Republici Srpskoj, zaborav srpskog pitanja u Crnoj Gori), na koje, zapravo, niko ovde ne može pristati, pa sve i kad bi, recimo, sledeću vladu pravio LDP i koalicija nevladinih organizacija.  

Pošto je već manje-više jasno da u nekoj doglednoj budućnosti od članstva u EU nema ništa, u poslednje vreme se provlači jedna, naizgled, privlačna, ali u suštini opasna teza da mi treba da se ponašamo, reformišemo i „primenjujemo standrade“ kao da smo već članovi  EU, bez obzira na to da li ćemo uopšte i kada u EU ući. Nisam siguran. Naime, ne bih baš tek tako i apriori stavljao znak jednakosti između „evropskih standarda“ i „standarda EU“. Među ovim drugima ima i glupih i besmislenih. Odnosno, jedno su demokratija, sloboda, ljudska prava, a nešto drugo birokratsko ludilo i manija normiranja svega i svačega, od pomenutog propisivanja veličine i oblika krastavaca, pa do procenta masnoće u hrani za mačke. Uostalom, neki naši „stari“ ekološki standardi, kada je, na primer, u pitanju hrana ili štetni gasovi bili su čak i stroži od onih u EU. A korupcije, kriminala, rasizma i separatizma, očigledno, ima i unutar EU, baš kao i izvan nje.

I konačno, kada se već na raznim zgradama, autobusima, pa čak i kontejnerima mogu videti natpisi „Obnovljeno sredstvima Evropske komisije“, „Donacija EU“, „“od američkog naroda“ i sl. zašto na primer, analogno tome, na zgradi generalštaba, RTS-a, Hotela „Jugoslavija“ ili kod novosadskog Žeželjevog mosta ne bi stajala tabla „Srušeno bombama NATO“, ili „bombardovano od strane EU i američkog naroda“? Tako bi građani bili objektivnije informisani i imali na raspolaganju relevantne činjenice i mogućnost da bolje procene situaciju i sa jedne i sa druge strane. Zar upravo tako ne bi trebalo da bude po evropskom medijsko-političkom standardu i u skladu sa evropskim vrednostima?