недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Која игра се игра (I)

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 27. новембар 2014.

Гинтер Грас је само један у низу више него озбиљних људи који су претходних дана и месеци објавили да је „Трећи светски рат већ почео“. Понеко се мало огради и ублажи, па дода „скоро“ или делимично“ (као што је то недавно учинио папа Фрања), док понеко мало појача и драматизује, не би ли се ефектом шока зауставио развој догађаја који само што се није отргао контроли. Али суштина је ту.

Чак и у најблажој интерпретацији, нема сумње да је тзв. глобални мир (а та синтагма нипошто не означава стварни „светски мир“, већ само одсуство „светског рата“) на најтежем искушењу још од кубанске кризе и Корејског рата. И сада за ту констатацију уопште није потребно много памети, већ само мало здравог разума и мозак неиспран идеологијом „врлог новог света“.   

Али пре свега 5-6 месеци, још тамо на почетку украјинског сукоба, један  пријатељ, иначе врхунски интелектуалац и професор друштвених наука, мало у шали, али и помало прекорно питао ме је: „Како можеш да се бавиш тим украјинским глупостима и тако помно их пратиш, кад ће се то ионако средити и смирити за неколико недеља“?

Није се смирило. Бојим се, и неће. Али ме је та анегдота подсетила како човечанство и појединци, без обзира на узнапредовало образовање, научна достигнућа и техничка помагала, веома слабо предвиђају будућност и, попут гусака у магли, најчешће просто срљају у своју и општу погибељ. Тако је било и 1914. и 1939. Као и много пута раније. Не кажем да је катастрофа неизбежна. Далеко од тога да се не чују гласови разума и да нема искрених покушаја да се ствар заустави и ток преокрене. Али инерција је моћна сила и конфликт је увек много лакше отпочети, него га окончати.

Но, чак и искрени покушаји да се криза заустави не могу бити успешни уколико се тачно не детектују њени узроци. Не толико због тога да би се утврдило „ко је крив“, него да би се, евентуално, на тај начин боље сагледао и евентуално отклонио корен проблема.

Русији и Путину је са украјинском кризом у лице бачена рукавица коју они напросто нису могли игнорисати. Како је до тога дошло, друго је питање. (У сваком случају, да је Путин бар упола онакав каквим га на Западу представљају, добар део московског политичког, економског и обавештајног естаблишмента због тог украјинског пропуста добио би прилику да бесплатно упозна чари далеког Сибира.)

Када већ није на време реаговала, када јој се већ „догодио“ Мајдан и смена власти у Кијеву, Москва се нашла пред дилемом да ли да пристане на улогу трећеразредне силе, чији интереси се не зарезују чак ни у њеном најближем окружењу („зарубежју“), или да пружи дозирани отпор, уз свест да за велики сукоб – још увек – није довољно ни економски ни психолошки спремна.

„Русија је изгледа добра само када је слаба и не брине о својим сународницима и своји националним интересима“, горко је ових дана приметио Путин. Док, с друге стране, „чим Русија стане на своје ноге, постане јача и претендује да брани своје интересе ван своје територије, мишљење о њој и о њеним лидерима се промени у трен ока“. Тако је и Путин, готово преко ноћи, од медијске атракције, па и хероја неких америчких конзервативних кругова (изнервираних „меким“ либералом Обамом) постао „крвави диктатор“ и „тиранин“, „нови Хитлер“ и „руски касапин“.

Пошто ипак више верујем у теорију хаоса него у теорију завере (мада су живот и историја увек саткани и од једног и од другог), допуштам могућност да ни са друге, западне стране – барем не од почетка и не код свих актера – није био у питању паклени план да се Русија истера на чистину и заустави њен очигледан економски и политички успон. Али уколико заиста није било тог плана и намере, уколико је „само“ реч о глупости, бахатости, инерцији и површној процени хладноратовских победника, онда је Путинова, заправо, одмерена реакција која је показивала вољу да се –  након Крима – копља спусте и потражи заједничко и компромисно решење за Украјину, морала бити повод за хитно преиспитивање западног курса, а не за додатне притиске и санкције.

У суштини, Путин сво време нуди неку врсту договора и компромиса. (Зато понекад и у самој Русији трпи критике „с десна“.) Али компромиса који би нужно уважио и легитимне руске државне и националне интересе. Нажалост, упркос разумним гласовима људи свесних ризика, попут Хенрија Кисинџера или Џорџа Фридмана, којима је врло тешко отписати политичку памет и искуство, или приписати „русофилију“, Запад ће – тачније, Вашингтон – по свему судећи, ипак изабрати даљу конфронтацију. А то онда улог у игри подиже све до  нивоа поменутог на почетку овог текста.

Након присаједињења Крима, чак и да Путин потпуно одустане од „Новорусије“ и препусти је судбини и освети кијевских власти (а што се такође неће и не може догодити), Запад ће увек имати повод за заоштравање односа са Москвом – под условом да то жели и ако процени да му се то исплати. Окружен све непријатељскијим НАТО земљама, притиснут санкцијама, медијски сатанизован и под претњом политичке изолације, Путин напросто не може назад и нема куд сем да се укопа, бори до краја и узвраћа свим средствима. А зна се да противника никада није добро довести у ту ситуацију, чак и када није у питању Рус и Русија.

А где смо ту ми? Углавном нигде, где нам је и место. Актуелно лавирање и колебање власти око Јужног тока, као и признање „територијалног интегритета Украјине, са Кримом“, уз истовремено парадирање са и пред Путином, то најбоље показују. И немојмо се заваравати, није то никаква „обреновићевска мудрост“, или „титовско несврставање“ већ обично – и то лоше – политичко шибицарство. Данашња Србија, изгледа, нема снаге ни храбрости да буде ни на којој, а камо ли на руској, или сопственој страни.

Пропустивши прилику да (п)останемо макар и мали, али достојанствени субјект светске политике, бићемо, нажалост, само објект око кога се они велики свађају, тргују или договарају. Неко ће рећи да је то одувек била судбина малих. Али не, није увек тако било. Ни сада не мора тако бити.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер